Razmišljanja vrhovnog komandanta
VILMINE BORBE
Vilma je umrla. Iako je vest bila očekivana ipak me je pogodila. Čisto zbog poštovanja delikatnog stanja njenog zdravlja nikada nisam pomenuo njeno ime u mojim razmišljanjima.
Vilmin primer je sada potrebniji nego ikad. Posvetila je čitav svoj život borbi za ženu kada je na Kubi, isto kao i u ostatku sveta, sa časnim revolucionarnim izuzecima, većina njih bila diskriminisana kao ljudsko biće.
Nije uvek bilo tako tokom istorijske evolucije naše vrste, koja ju je dovela do toga da zauzme društvenu ulogu koja joj odgovara kao prirodnoj radionici u kojoj se kuje život.
U našoj zemlji žena je izronila iz najstrašnijih oblika društva, one jenkijevske neokolonije pod okriljem imperijalizma i njegovog sistema, u kome je sve ono što je ljudsko biće sposobno da stvori bilo pretvoreno u robu.
Od kada se u dalekoj istoriji pojavilo ono što se zvalo eksploatacija čoveka od strane čoveka, obespravljene majke, dečaci i devojčice su trpeli najveći teret.
Kubanske žene su radile u kući ili u luksuznim radnjama i buržoaskim barovima, gde su bile birane prema izgledu i figuri. Fabrike su im davale najprostije i najgore plaćene poslove na traci.
U obrazovanju i zdravstvu, uslugama koje su bile pružane u maloj meri, njihova neophodna saradnja se ostvarivala kao učiteljica i bolničarki, što je nudilo samo srednji novo obrazovanja. Država sa 1.256,2 kilometra dužine, raspolagala je sa samo jednim centrom visokog obrazovanja u glavnom gradu, a kasnije sa nekoliko fakulteta u univerzitetskim centrima u još dve provincije. Po pravilu su u njima mogli da studiraju samo mladi poreklom iz porodica sa visokim primanjima. U mnogim aktivnostima je bilo nezamislivo prisustvo žene.
Bio sam svedok skoro pola veka Vilminih borbi. Nisam je zaboravio na sastancima Pokreta 26 juli u Sjera Maestri. Na kraju ju je rukovodstvo pokreta poslalo u važnu misiju na Drugi istočni front. Vilma se nije uzbuđivala ni zbog kakve opasnosti.
Posle pobede Revolucije, započinje njena neumorna borba za kubanske žene i decu, što ju je dovelo do osnivanja i rukovođenja Federacijom kubanskih žena. Nije bilo nacionalne ili međunarodne tribine kojoj nije prisustvovala, bez obzira koliko je dalek bio put, da bi branila svoju napadnutu otadžbinu i plemenite i pravedne ideje Revolucije.
Njen nežni, čvrst i prigodan glas, uvek je, na sastancima Partije, države i masovnih organizacija, slušan sa velikim poštovanjem.
Danas žene Kube čine 66% stručne radne snage zemlje i većinski učestvuju na skoro svim univerzitetskim studijama. Ranije se žena retko pojavljivala u naučnim aktivnostima, jer nije bilo ni nauke ni naučnika, osim izuzetaka. Na tom polju su danas takođe u većini.
Revolucionarne dužnosti i ogroman rad nikada nisu sprečavali Vilmu da ispuni svoje dužnosti kao verna drugarica i majka brojne dece.
Vilma je umrla. Živela Vilma!
Fidel Kastro Rus
20. jun 2007 g.
