LATINSKA AMERIKA: POZITIVNO I NEGATIVNO U 2007. GODINI

Eduardo Dimas / Izvor: Cubarte

Ako sagledamo sve što se dogodilo tokom 2007. godine u Latinskoj Americi i na Karibima, imam utisak da je krajnji ishod pozitivan za napredne snage. Mislim da čak i desničarski analitičari moraju da priznaju da je, uprkos zastojima, napadima vladajuće oligarhije, greškama, nesporazumima i nerazumevanjima, region napredovao na putu ka ujedinjenju, i još šire, ka nezavisnosti.

Naravno, skoro nijedna od postojećih promena se nije učvrstila i uvek postoji opasnost da se ide korak unazad. U nekim zemljama, kao što su Venecuela i Bolivija, promena u društvu se odmah uočava, dok je u drugim zemljama, kao Ekvador i Nikaragva, tek započela i mora da se suoči sa moćnim snagama koje joj se suprotstavljaju.

Društvena pravda ne ide u prilog interesima imperije i oligarhije.

U ostalim državama ne može se govoriti o društvenim reformama, iako su Vlade nekih zemalja, kao Argentine, Brazila, Urugvaja i Paragvaja – a koje su u sastavu Zajedničkog južnog tržišta (Mercado Común del Sur - MERCOSUR)1 – u manjoj ili većoj meri, prihvatile da učestvuju u procesima integracije i stale u odbranu nacionalnih interesa, što je, nakon neoliberalnog talasa
80-ih i 90-ih godina prošlog veka, dobra vest za Latinsku Ameriku.

Možda je proces integracije svoj najveći izraz imao u osnivanju Južne banke (Banco del Sur)2, koja je počela sa radom u Argentini, samo 24 časa pre nego što je Kristina Fernandes de Kirhner prihvatila dužnost predsednika te zemlje. Banka, sa početnim kapitalom od deset milijardi dolara, investiraće u izgradnju socijalnog programa i infrastrukture.

Taj ekonomski savez osnovale su Brazil, Argentina, Venecuela, Ekvador, Bolivija, Paragvaj i Urugvaj, koje zajedno čine više od 80% ukupnog unutrašnjeg bruto proizvoda Južne Amerike. Vlade ostalih zemalja u regionu (Čile, Peru i Kolumbija), a koje se zalažu za slobodnu trgovinu sa Sjedinjenim Državama, nisu želele da se priključe tom projektu, iako bi im to omogućilo veću finansijsku nezavisnost.

U Centralnoj Americi se tokom protekle godine ukazalo na mogućnost da se ponovo uspostavi Centralnoameričko zajedničko tržište (Mercado Común Centroamericano – MCCA)3, što ne znači da bi to moglo imati mnogo uspeha.

Po svemu sudeći, američka strana nije zainteresovana za ovakve pokušaje, nakon što je odobren Sporazum o slobodnoj trgovini (Tratado de Libre Comercio- TLC)4 sa SAD u Kostariki i Gvatemali.

MCCA je osnovano 60-ih godina prošlog veka i pokazalo se neuspešnim.

Na Karibima, Četvrti Samit Petrokariba (Cuarta Cumbre de PetroCaribe)5, održan na Kubi u decembru, doprineo je uspostavljanju boljih odnosa manjih ostrva i nekih zemalja Centralne Amerike sa jedne strane, i Kube i Venecuele, sa druge.

To je ujedno bio i dokaz da se u procesu integracije Latinske Amerike, pri uspostavljanju nezavisne spoljne politike, ne mogu zanemariti manje zemlje engleskog i francuskog govornog područja, kao ni stare metropole koje su već uspele da odole pritiscima Severne Amerike.

Samo Trinidad i Tobago i Barbados nisu članice saveza Petrokaribe. U slučaju Trinidad i Tobaga razlog je proizvodnja petroleja koja je u rukama multinacionalnih kompanija, dok je Barbados glavni snabdevač gasom i drugim proizvodima na Karibima. U svakom slučaju, prisustvo ovih zemalja na Samitu dokazuje da je i u njihovom interesu da budu uključene u proces integracije.

I u drugim aspektima, integracija regiona imala je uspone i padove. Ulazak Venecuele u MERKOSUR (MERCOSUR) je odložen za 2008. godinu, jer brazilski Kongres nije odobrio njeno učešće. I Bolivija je dobila isti odgovor na zahtev da bude deo MERKOSUR-a.

Izgradnja takozvanog Južnog gasovoda (Gasoducto del Sur), projekta velikog značaja, koji bi povezivao Brazil, Argentinu, Boliviju i Čile, kao i ostale zainteresovane zemlje u regionu i koji bi snabdevao korisnike u Boliviji i Venecueli neophodnim količinama gasa, još uvek nije započeta.

Planovi za energetski razvoj između Brazila i Venecuele sve više napreduju.
Sredinom decembra protekle godine, tokom posete brazilskog predsednika Venecueli, odobreno je devet planova za zajednički ekonomski i socijalni napredak.

Vlada Argentine je takođe realizovala ekonomske i socijalne projekte sa Venecuelom, prvim proizvođačem petroleja i gasa u regionu. Bolivija je jedna od prvih zemalja koja je imala dobrobit od procesa integracije, nakon što je proizvodnja i prodaja gasa stavljena u državno vlasništvo.

Planovi za energetski razvoj između Venecuele i Kolumbije očito su ostali nedovršeni zbog nesporazuma predsednika Alvara Uribe Velesa i Uga Čavesa oko Čavesovog posredovanja u razmeni talaca između Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia - FARC)6 i Vlade te zemlje.

Većina posmatrača je mišljenja da bi uspešna razmena talaca Čavesu dala ugled koji ni vladajuća oligarhija u regionu, ni Vlada u Severnoj Americi ne bi mogle da dozvole.

Dok ja pišem ovaj kratki izveštaj, predsednik Ugo Čaves je upravo objavio da je postignut sporazum po kome bi FARC oslobodile tri taoca, među kojima je i jedno dete od skoro tri godine. U svakom slučaju, posredstvo Čavesa i senatorke Pijedad Kordoba dalo je pozitivne rezultate.

I na socijalnom polju, u protekloj godini, najviše su napredovale Venecuela i Bolivija koje su razvile planove u oblasti zdravstva i obrazovanja, čemu je doprinela i pomoć Kube. Blizu milion osoba je operisalo oči u okviru programa operacija „Čudo” (Operación Milagro). Zdravstveni sistem se širi u obema zemljama i besplatan je za celokupno stanovništvo.

U sferi obrazovanja, u ovim zemljama, stotine hiljada osoba je već opismenjeno putem kubanskog metoda „Ja to mogu”, čiju je uspešnu primenu u raznim zemljama već priznao UNESCO.

Sličan proces je sada započeo i u Nikaragvi i Ekvadoru. Najzad, težnje latinoameričkih zemalja počinju da se ostvaruju, jer su mnoge od njih preduzele promene, stvarajući time novo viđenje društvene pravde i postale spremne da otplate dug viševekovne eksploatacije i progonstva.

Ali, nije sve ni tako ružičasto. Sve promene koje su započete u Latinskoj Americi, pa i sama ekonomska integracija regiona, naišle su na jake političke prepreke, što je direktna posledica politike koju sprovodi Vlada Sjedinjenih Država, kao i nacionalne vladajuće oligarhije.

Osnivanje MERKOSUR-a, sa ulaskom Venecuele i Bolivije, predstavljao bi poraz za separatističke pokušaje Bele Kuće i njenih saveznika, zbog čega i čine sve kako bi to sprečili. Međutim, i kad bi Venecuela i Bolivija ostvarile ulazak u MERKOSUR, ne smeju se zanemariti određeni sporazumi unutar regiona od kojih bi sve zemlje imale koristi, kao i razne multinacionalne kompanije koje učestvuju u razvoju trgovine u Latinskoj Americi.

Najveće opasnosti po ekonomsku i političku integraciju Latinske Amerike vrebaju unutar samih zemalja. Predstavnici vladajuće oligarhije, ne uspevajući da se samostalno razvijaju i napreduju, opiru se svakoj vrsti promena, dok bi praktično oni najviše imali koristi sa povećanjem životnog standarda za većinu stanovništva.

Planovi za ekonomski i društveni razvoj su uvek neizvesni u zemljama koje napreduju u zavisnosti od izbornih rezultata, budući da partije desničarske orjentacije koje paktiraju sa vlašću, u slučaju da ponovo steknu moć, nastavili bi da vode staru politiku.

Sa druge strane, politička elita u kojoj je koncentrisana sva ekonomska i druga moć, na čelu sa SAD, ima ulogu kreiranja ekonomskog modela potrošačkog društva i očigledno je spremna na sve kako bi sprečila uspeh u razvoju i integraciji Latinske Amerike. To je moćna ekonomska i politička sila koja nastoji da uspostavi vlast nad većinom ekonomskih resursa u svetu.

Nisu slučajne svetske kampanje koje se vode protiv predsednika Venecuele, Uga Čavesa i Bolivije, Eve Moralesa. Obojica su morali da se suoče sa planovima koji su doveli do destabilizacije i nekim pokušajima državnog udara, a u Moralesovom slučaju, postoji opasnost od podele zemlje, koju zagovara vladajuća oligarhija u oblastima7 Santa Kruz, Tariha, Pando, Benin i Koćabamba, odbijajući da prihvati novi Ustav i računajući na podršku Bele Kuće.

U vreme pisanja ovog izveštaja, stanje u Boliviji je veoma alarmantno. Dok je pred Nacionalnim Kongresom i kasnije pred masovnim skupom, predstavljen novi Ustav, sa druge strane, četiri oblasti pod nazivom Media Luna (Santa Krus, Tariha, Pando i Benin) izjasnile su se o svojim namerama da proglase autonomiju.

Ove dve strane nisu međusobno usaglašene, jer bi jednostrano proglašenje autonomije bilo protivustavno, čime se sprečava donošenje bilo kakvog političkog rešenja, a to je posledica odbijanja vladajućih moćnika da prihvate novi Ustav i pregovarju sa Vladom.

Zbog svega toga, prisutna je i ideja o mogućim sukobima u kojima bi intervenisale i vojne snage, dok bi narod u Boliviji izašao na ulice da spreči podelu zemlje.

U tom smislu, treba podsetiti da je Bolivija u svojoj istoriji imala najviše državnih udara u svojoj istoriji. Sve do danas, vojni vrh oružanih snaga Bolivije je konstruktivno učestvovao u vlasti.

Međutim, zahvaljujući ekonomskim i porodičnim vezama sa vladajućom oligarhijom i severnoameričkom uticaju, moguće je da se međusobno udruže i promene stranu.

U Venecueli, opozicija je izborila „Pirovu” pobedu na referendumu za menjanje Ustava.
Ovo je donekle umirilo predstavnike vladajuće oligarhije, ali je evidentno da se oni neće zaustaviti u pokušajima da spreče društvene promene, koje sprovodi Bolivarska revolucija i planovi za integraciju Uga Čavesa.

Ipak, mnoga pitanja i dalje ostaju otvorena u Latinskoj Americi. I pored uspeha na polju ekonomskih integracija, socijalne pomoći koje su dobile neke zemlje, malo toga, ili gotovo ništa nije učvršćeno, što i u 2008. godini nagoveštava velike političke sukobe, a možda i krvave nemire.
Ovo u potpunosti odražava vreme promena kroz koje danas prolazi Latinska Amerika.

Kuba, Venecuela, Bolivija, a sada i Ekvador i Nikaragva diktiraju tempo promena u Latinskoj Americi i na Karibima. Protiv njih se ustremila sva sila vladajuće oligarhije.

Od podrške naroda u ovim procesima, zavisiće i njihovo razrešenje. Kontinuitet u ovim promenama je neophodan kako bi se postigla bezuslovna i definitivna nezavisnost Latinske Amerike.

1 MERCOSUR-Regionalni trgovinski sporazum između Brazila, Argentine, Urugvaja i Paragvaja, formiran 1991. godine, sa ciljem da se unapredi slobodna trgovina i olakša robna i novčana razmena.
2 Banco del Sur-Organizacija za kreditno poslovanje, predložena od strane predsednika Venecuele, Uga Čavesa.
Cilj Banke je da pozajmljuje novac latinoameričkim zemljama za izgradnju socijalnog programa i infrastrukture.
3 MCCA-ekonomsko-tržišna organizacija osnovana 1960. godine između pet zemalja Centralne Amerike: Gvatemale, El Salvadora, Hondurasa, Nikaragve i Kosta Rike, koja se pridružila 1963. godine.
4 TLC-trgovinski blok osnovan između Kanade, SAD i Meksika, koji uspostavlja zonu slobodne trgovinske razmene.
5 PetroCaribe-Savez nekih Karipskih zemalja sa Venecuelom oko proizvodnje petroleja, pri čemu članice saveza imaju veće povlastice prilikom plaćanja istog. Savez je osnovan u junu 2005. godine.
6 FARC-osnovane 1964. godine kao vojno krilo Kolumbijske Komunističke partije.
7 Bolivija je podeljena na 9 oblasnih jedinica (kantona): Beni, Ćukisaka (Chuquisaca), Koćabamba (Cochabamba), La Pas (la Paz), Oruro, Pando, Potosí, Santa Krus (Santa Cruz), Tariha (Tarija). Svaki od ovih kantona se dalje deli na provincije.