SPECIJALNI GOVOR PREDSEDNIKA REPUBLIKE KUBE, FIDELA KASTRA RUSA, NA OKRUGLOM STOLU POVODOM NAJNOVIJIH DOGAĐAJA U NAŠOJ ZEMLJI I PORASTA AGRESIVNIH AKCIJA VLADE SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA PROTIV NAŠEG NARODA, 25. APRIL 2003.

Dragi sunarodnici,

Sve je počelo sa dolaskom gospodina Kejsona na Kubu. Hapšenje više desetina plaćenika koji izdaju svoju zemlju u zamenu za privilegije i novac od Sjedinjenih Država, kao i smrtna kazna za obične delinkvente koji su sa jednim pištoljem i pet hladnih oružja oteli u Bahía de la Habana (havanski zaliv) plovni objekat sa putnicima, rezultat je jedne zavere koju je skovala vlada te zemlje i teroristička mafija iz Majamija. Toliko je očigledno, da svako može da shvati.

Kubanskim vlastima se ne može pripisati nikakva odgovornost. To je nešto što sada želim da objasnim, kao i razloge i svrhe svake mere, i zbog čega je svaka od njih preduzeta.

Sadašnji predsednik Sjedinjenih Država, sa malim brojem glasova u odnosu na celokupno glasanje, preuzima svoju dužnost putem skandalozne prevare u kojoj je mafijaška grupa iz Majamija primenila u SAD-u nasleđene metode od svojih očeva - Batistinih sledbenika i drugih korumpiranih političara kubanske neokolonije Sjedinjenih Država, svrgnutih sa vlasti Revolucijom.

Dana 4. novembra 2000, onemogućeno je desetinama hiljada Afroamerikanaca da glasaju, izazvana je zbrka kod hiljade birača menjanjem redosleda kandidata na glasačkom listiću, a bilo je i dodatnih krađa prilikom brojanja glasova. Na ovaj način je dobio Buš, za par stotina glasova, većinu u državi Florida, što je i presudilo da on bude izabran.

Kao zahvalan čovek, on ne krije svoje obaveze prema mafiji iz Majamija, niti kompromise koje je pravio sa njom na jednom sastanku u Teksasu.
Još pre izbora, 5. avgusta, na komemorativnom skupu održanom u Pinar del Rio povodom 26. jula, obraćajući se Bušu doslovce sam rekao:
"Znam vrlo dobro šta ste rekli svojim bliskim i indiskretnim drugarima iz kubansko-američke mafije u trenucima opuštenosti: da problem Kube Vi možete vrlo lako da rešite, odnoseći se jasno na metode iz zlokobnog doba kada je CIA neposredno učestvovala u planovima atentata na rukovodioce naše zemlje".

Bušova obaveza je bila da reši problem tako što će mene likvidirati, nešto što me zaista, posle 40 godina agresija i zločina protiv Kube, nije niti iznenadilo, niti mnogo zabrinulo.

Njegova vladavina se pokazala neprijateljska i reakcionarna, onako kao što je svet i očekivao. Mafija je zadobila veću moć i uticaj, kao nikada do tada unutar same administracije. Pravi razbojnici kubanskog porekla, kao što je čuveni Oto Rajh, odgovorni za smrt hiljada ljudi iz Centralne Amerike, pozvani su da zauzmu važne funkcije na ključnim položajima, da bi primenjivali smišljenu politiku, ideje i Bušove zadatke protiv Kube. Za njega ništa nije značila sreća i sudbina više od jedanaest miliona Kubanaca.

Neću da se zadržavam na objašnjavanju Bušovih razmišljanja, koje su mu opsesije i fiksne ideje. Naš narod i svet to i te kako dobro zna.

Oto Rajh bio je pomoćnik državnog sekretara za Zapadnu hemisferu.
Senat, Republikanci i Demokrate, mrzeli su ovu individuu. Prekid zasedanja parlamenta poslužilo je kao prilika za njegovo privremeno imenovanje.
Sa ove funkcije trasirao je put politike Stejt Departmenta protiv Kube.
Pljuštale su cinične izjave. Jedan dan govore da Kuba priprema elektronski rat protiv američkih komunikacija; drugi dan, da je neki kineski brod sa tovarom oružja isplovio ka Kubi. Nikada nije postojao nikakav brod i nikakvo oružje. Među besmislenim lažima ovog tipa, najperfidnija je sledeća optužba:
Kuba razvija istraživački program za proizvodnju biološkog oružja. Sve su optužbe demantovane i izvrgnute ruglu.
U tom istom periodu, septembra 2002, Oto Rajh imenuje za šefa Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Američkih Država na Kubi (SINA), Džejmsa Kejsona, jednog od njegovih odanih poklonika.

Kada je Otu Rajhu istekao privremeni mandat, njegovo produženje je trebalo da prođe rigorozne provere Senata, a šanse za njegovo prihvatanje bile su veoma male. Na njegovo mesto imenovan je Rodžer Norijega, nekadašnji glavni pomoćnik Komisije za spoljna pitanja kojom je predsedavao đavolji Helms.

Nešto kasnije, decembra 2002, Oto Rajh je postavljen za specijalnog predstavnika Predsednika Sjedinjenih Država za Latinsku Ameriku u Savetu za nacionalnu bezbednost, gde se donose i usvajaju glavne odluke Predsednika.
Teroristički bandit na okidaču velesile koji nišani prema Kubi!

Ima li boljeg dokaza od makijavelističkih planova Ota Rajha, njegove mafije i šefa, od postupka šefa Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država (SINA) u Havani?

Šta je radio Kejson pre nego što je zauzeo mesto na kojem je bila gospođa Viki Hadlston koju su poslali, ne kao što je ona želela, u neku zemlju Evrope ili Latinske Amerike, već u Mali, u Afriku?

Kejsonovo imenovanje nije bila puka slučajnost. Rajh je bio upoznat sa Kejsonovim radom u vreme kada je on (Rajh) bio direktor Državne diplomatije u Reganovoj administraciji. Pogotovo su blisko sarađivali kada je Kejson radio u Odeljenju za Centralnoamerička pitanja u Stejt Departmentu, koje je pružalo osnovnu podršku takozvanih "kontraša" u prljavom ratu protiv Sandinističke revolucije, a u kojoj je gospodin Rajh odigrao važnu ulogu, kao što se i pokazalo tokom kongresnih audiencija takozvanog "skandala Iran - kontraši". Prati ga i radno iskustvo u drugim latinoameričkim zemljama kao što je Honduras, u kojoj je bio zamenik šefa Američke misije, zatim u Salvadoru, Boliviji, Panami, Gvatemali, Venecueli i drugim zemljama.

Kejson je novembra 2001. izjavio na jednoj konferenciji o nacionalnoj bezbednosti, posle zlokobnog terorističkog napada na Kule bliznakinje, da je naša zemlja "jedina koja se nije pridružila regionalnoj zajednici u iskrenom žaljenju, vojnoj podršci i diplomatskoj saradnji sa Sjedinjenim Državama".

Istina je ta da je Kuba energično osudila taj tereroristički čin pred domaćom i stranom štampom i izrazila žaljenje našeg naroda američkom narodu, kao i našu spremnost da smesta pružimo medicinsku i humanitarnu pomoć. Moguće je čak da je bila među prvima, ako ne i prva. Odmah je ponudila otvaranje svog vazdušnog prostora i aerodroma za sletanje putničkih aviona koji su se nalazili u vazduhu. Tada je bilo zabranjeno sletanje na aerodrome u SAD.
Nije bila obavezna da daje bilo kakvu vojnu podršku ratnim avanturama Sjedinjenih Država.

Kada se saznalo da je Džejms Kejson postavljen za šefa Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država na Kubi (SINA), izvršni direktor Kubansko-američke nacionalne fondacije rekao je tim povodom: "Nadamo se da je ovaj gospodin sposoban da vodi jednu energičnu politiku, kao što je naredio predsednik Buš".

Sa svog mesta u Stejt Departmentu, Džejms Kejson je predstavljao najbolju opciju za uvođenje već isplanirane politike pojačanog i eskalirajućeg neprijateljstva prema Kubi.

Pre nego što će stići na Kubu, 6. avgusta 2002, pet lica je otelo plovni objekat Plástico 16 koje se nalazilo u La Koloma, u Pinar del Riju. Kubanske nadležne vlasti zvanično su podnele zahtev, putem Note 1428 od 27. avgusta 2002, da se otmičari isporuče Kubi. Nekoliko meseci kasnije, otmičari su u Sjedinjenim Državama pušteni na slobodu.
Evo sada hronologije kretanja gospodina Džejsona na Kubi.

10. septembar 2002.
Stigao je u našu zemlju u pratnji svoje supruge i dočekao ga je na međunarodnom aerodromu "Hose Marti" Lui Nigro, pomoćnik šefa Odeljenja SINA.
Od prvog trenutka, u kontekstu dočeka za dobrodošlicu koji mu je priređen u Odeljenju SINA, jasno se dokazao intervencionistički karakter njegovih planova, kada je tokom kratkog govora pred kubanskim i američkim ljubiteljima rada izjavio da je "njegov cilj u našoj zemlji da ubrza proces ka jednoj demokratskoj Kubi, napominjući da će se pomoći svakom ko podrži tu tranziciju".

11. septembar 2002.
Na skupu održanom u Odeljenju SINA u znak sećanja na žrtve terorističkih napada u Sjedinjenim Državama, Kejson je govorio o planovima predsednika Džordža W. Buša u vezi sa ratom protiv terorizma, i izrazio je "svoje nade da će kubanski narod odigrati ulogu od vitalnog značaja u promenama koje bi trebalo da nastanu na Kubi, i pomenuo je slobodu govora kao faktora kojeg ne treba zanemarivati tokom budućih promena u našoj zemlji".

16. septembar 2002.
Šest dana po njegovom dolasku, u Kejsonovoj rezidenciji se priređuje koktel za 17 vođa kontrarevolucionarnih grupa, sa ciljem da se predstavi novi šef Odeljenja SINA i da se preciziraju potrebe i interesi pomenutih.

Kejson izjavljuje da bi radio na uvođenju politike koju je najavio Džordž W: Buš, i raspitivao se kako bi mogao da pomogne "opoziciji" i u kojoj meri je bila produktivna saradnja koju im je SINA do tada pružala.

Izrazio je svoju spremnost da ustupi svoju rezidenciju i sedište Odeljenja, gde bi kontrarevolucionari mogli da se sastaju sa diplomatama iz raznih zemalja.

Rekao je da će obići zemlju da bi se upoznao sa situacijom disidentskih grupa. Potvrdio je da jedan od njegovih planova jeste i učešće na političkim skupovima, kao što su otvorene tribine i postavljanje fotografija i imena "političkih zatvorenika" u kancelarijama konzulata da bi se posetioci upoznali sa njima.

17. septembar 2002.
Priređen je koktel u Kejsonovoj rezidenciji za druge kontrarevolucionarne vođe sa istim ciljevima kao i prethodnog dana. Razmatrane teme vrtele su se oko subverzivne radio stanice, "štampe i nezavisnih biblioteka".

Od 26. do 30. septembra 2002.
Sadašnji šef Odeljenja SINA iskoristio je Sajam prehrambenih proizvoda Sjedinjenih Država, koji se održavao tih dana, da pokaže još jednu stranu svojih neprijateljskih planova.

Po završetku ovog događaja koji su priredili američki organizatori izlagačima u hotelu Melia Koiba, Kejson je pročitao jednu izjavu stranoj štampi u kojoj je izložio da ceni sajam kao prostor za prodaju, "kubanska strana će govoriti mnogo, a na kraju neće uraditi ništa konkretno".
Dodao je da Kuba nije važno tržište za SAD, da duguje celom svetu, da preduzetnici drugih zemalja čekaju da im Kuba plati i da SAD "ne želi da bude deo tog reda koji čeka".

Odmah je nastavio: "Kubanci hoće kredite, ali niko neće da im daje jer ne plaćaju; to je malo tržište gde njihov građanin zarađuje samo 20 dolara. Kuba duguje 11 miliona dolara, tako da ako jednog dana i bude imala novca, ona neće isplatiti dug".
Njegove namere bile su jasne. S druge strane, on nije nijednom rečju pomenuo blokadu, ekonomski rat, neprijateljstvo i agresije vlade Sjedinjenih Država protiv Kube tokom 44 godine.

3. i 4. oktobar 2002.
Kejson i rukovodilac programa za izbeglice otputovali su u nadgledanje provincije Vilja Klara, u posetu ilegalnim emigrantima koji su, na osnovu Migratornih sporazuma, vraćeni na Kubu

Dana 3. oktobra posetili su sedište u Kaibarijenu, gde su razgovarali sa jednom grupom ovih ilegalnih emigranata, kao i sa još deset lica pozvanih od strane kontrarevolucionara Margarita Broća, vođe disidentske grupe "Udruženje nezavisnih "splavara", Severni centar Kube, mir, demokratija, sloboda".
Reč je o jednoj grupi ilegalnih emigranata vraćenih na Kubu, koji su postali sada grupa "disidenata", a gospodin Kejson ih je pazio i usmeravao.

4. oktobra učinili su isto u gradu Santa Klara sa drugom grupom ilegalnih emigranata, isto tako vraćenih, u skladu sa Migratornim sporazumima.
Zbog toga, mnogi nastoje da ponovo otputuju ilegalno u Sjedinjene Države, znajući da će biti povlašćeni i prihvaćeni čim kroče na američko tlo.
U međuvremenu, gospodin Kejson regrutuje "disidente" među grupama.
Šef Odeljenja SINA, kao i funcionerka koja ga je pratila, koristili su tokom razgovora agresivne reči, osvrćući se čestim kritikama i prezrivim tonom na ličnost Predsednika Državnog saveta.

Na taj način nadgleda i podučava šef Odeljenja za zastupanje interesa one koje, u nemogućnosti da dobiju vize zbog svojih ranijih krivičnih dela i društvenih aktivnosti, odlaze ilegalno i bivaju vraćeni na Kubu.

7. oktobar 2002.
Šef Odeljenja SINA priređuje doručak u svojoj rezidenciji na kojem prisustvuju kontrarevolucionarne vođe Marta Beatris Roke Kabeljo, Rene Gomes Mansano i Feliks Bone Karkases, kao i drugi funkcioneri diplomatskog kora.

Kejson izjavljuje da je posetio Vilja Klaru gde je mogao da proceni "bedu" u kojoj se nalazi ova provincija; daje i druge komentare vezane za svoj boravak u unutrašnjosti zemlje.
10. oktobar 2002.
Kejson priređuje doručak u svojoj rezidenciji na kojem prisustvuju kontrarevolucionarne vođe Osvaldo Paja Sardinjas, Osvaldo Alfonso i Vladimiro Roka Antunes; na američkoj strani prisustvovali su sekretari političkih i ekonomskih poslova Odeljenja SINA, Fransisko Sains i Rikardo Sunjiga.
Prilikom susreta razmatrane su sledeće teme: "Projekat Varela", izbori u Brazilu, situacija u Venecueli i o kontrarevolucionarnim disidentskim grupama uopšte.

30. oktobar 2002.
U popodnevnim časovima, u prisustvu šest funkcionera Odeljenja SINA, održan je u rezidenciji Džejmsa Kejsona radni sastanak u vezi sa projektom "Skupština za podsticanje građanskog društva na Kubi", organizovan i promovisan od strane vođe Marte Beatris Roke Kabeljo. Sastanku je prisustvovalo 24 kontrarevolucionara.

Gospodin Kejson izjavljuje da zna da imaju teškoće sa sastajanjem, zbog čega im ustupa svoju rezidenciju i potvrđuje svoju materijalnu i moralnu podršku, pokazavši im tako stav američke vlade za "demokratizaciju" ostrva. Izvinio se što ne može da im se pridruži zbog drugih obaveza u Odeljenju.
Ostavio im je rezidenciju, zaštićenu diplomatskim imunitetom, i gastronomske usluge.

5. novembar 2002.
U 15:15 Kejson i njegov drugi sekretar, Sunjiga, stigli su u kuću bivšeg kontrarevolucionarnog regruta, Oskara Eliasa Biseta Gonsalesa, koji se dopisuje sa predsednikom Bušom i prima nagrade direktno od njega a koji je, pošto je odrobijao zbog dela koja je počinio izvršavajući instrukcije kubansko-američke terorističke organizacije, pušten na slobodu pet dana ranije.
Postavili su mu sijaset pitanja o svemu što je bilo u interesu njihovih kontrarevolucionarnih političkih ciljeva. Gospodin Kejson je izložio ovom kontrarevolucionaru svoju nameru da podstakne funkcionere drugih diplomatskih sedišta da kontaktiraju sa njima.
11. novembar 2002.
Sastanak u Kejsonovoj rezidenciji; vođe Osvaldo Paja Sardinjas, Osvaldo Alfonso Valdes, Vladimiro Roka Antunes i Oskar Elias Biset Gonsales sa američkom delegacijom u poseti Kubi.

Bilo je uobičajeno da se, na zahtev šefova Odeljenja za zastupanje interesa, oni sastaju sa svim američkim delegacijama i predstavnicima koji posećuju Kubu. Namera je bila da sabotiraju političke i ekonomske veze Kube sa inostranstvom i da se koriste svim vrstama kleveta i niskosti kojih bi se dosetili ovi plaćenici, na platnom spisku jedne ratoborne i agresivne vlade koja preti našem herojskom narodu.

Tog istog dana, 11. novembra 2002, otet je i upućen za Sjedinjene Države avion AN-2 za zaprašivanje. Ministarstvo inostranih poslova, putem nota 1778 iz 2002. godine i 180 iz 2003, zatražilo je od američke vlade da predaju otmičare i avion. Američke nadležne vlasti nisu čak ni pokrenule istragu protiv otmičara, već su ih pustili pet dana kasnije. Avion je zaplenjen i prodat, a ukraden je u jednoj otvorenoj i jasnoj antikubanskoj akciji.

21. novembar 2002.
Sastanak Kejsona u stanu kontrarevolucionarnog vođe Marte Beatris Roke i Kabeljo sa još 13 njegovih plaćenih agenata. Kejson im je pričao o filmskom materijalu sa ličnim napadima na Šefa kubanske države. Raspitivao se i o prodaji radio stanica na kratkim i srednjim talasima u prodavnicama za devize, a govorio je i o njihovom unošenju preko diplomatske pošte Odeljenja SINA, itd.
Zatim je opskrbio prisutne sa čak četiri kutije pune primeraka Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

To je poklon vlade jedne zemlje koja nas je držala pod blokadom više od 40 godina i preti nam da će uništiti našu zemlju, na isti način kao što je to učinila u drugim delovima sveta.

Takođe im je najavio da namerava da ugovori u januaru 2003. njihov susret sa jednom delegacijom američkih lekara.
Bolje bi bilo da ti lekari otputuju u Srednju Ameriku, u zemlje Latinske Amerike ili Afrike, gde hiljade hrabrih kubanskih lekara pružaju pomoć i godišnje spasu na stotine hiljada života, u udaljenim mestima gde obično ne zalaze američki lekari gospodina Kejsona.

22. novembar 2002.
Sastaju se u Kejsonovoj rezidenciji vođe Orlando Fundora Alvares, Jolanda Triana Estupinjan, Hose Barero Vargas, gde ih je pozvao prvi od gore navedenih kontrarevolucionara. Glavni cilj: sakupiti informacije o licima kojima je Revolucija nanela štetu - čitajte, lica povezana sa drogom i drugim prestupima i nezakonitim radnjama - da bi zatražili od vlade Kube nadoknadu.
Ovo je prvi put da disidentske grupe koriste prostorije Odeljenja SINA za svoja sastajanja, a bez prisustva američkih diplomata.

27. novembar 2002.
Džejms Kejson i nekoliko funkcionera posećuju provinciju Sijego de Avila, na put "familijarizovanja".
Stigavši u glavnu opštinu, uputili su se u kuću jednog kontrarevolucionara gde su se sastali sa još četvoricom članova disidentskih grupa.
Kejson se zainteresovao za položaj kontrarevolucionara, za istragu koja se vodi protiv njih, a oni su slagali, kao što se i očekivalo, da ih navodno tuku, fizički zlostavljaju i da kažnjavaju njihove porodice.

Posećeni "disident", zajedno sa drugim elementima njegovog soja, narušili su javni red u Provincijskoj bolnici Sijego de Avile, ometajući rad hitnih službi i čuvara u vremenskom trajanju od skoro dva sata. Provokacija ovih elemenata prouzrokovala je tegobe kod više pacijenata.
Šta je tamo radio gospodin Kejson?

19. decembar 2002.
U noćnim satima održane su aktivnosti "društvene prirode", predvođene Džejmsom Kejsonom i još dvanaestoricom funkcionera navedenog sedišta, deset članova diplomatskog kora, među njima predstavnici Velike Britanije, Češke Republike, Poljske, Grčke i Čilea, kao i pedeset i dva kontrarevolucionara iz različitih grupa.

Za razliku od drugih aktivnosti koje je organizovala SINA sa ovim elementima, ovog puta nije bilo govora za dobrodošlicu niti za rastanak. Bez protokolarnih formalnosti, sve zvanice koje su stigle u sedište ovog Odeljenja, uputile su se na željeno mesto, gde su mogle da se posluže hranom i pićem po želji, bez ograničenja, pa i da veselo proćaskaju o bliskim temama.
Ipak, održao se sastanak od 30 minuta između 52 pozvanih "disidenata" i nekoliko glavnih vođa: Elisardo Sanćes Santakrus Paćeko, Vladimiro Roka Antunes, Rene Gomes Mansano i Feliks Bone Karkases. Tražili su da se fotografišu za istoriju.

Bili su kod kuće. Kako je bilo prijatno naći se u diplomatskom predstavništvu velesile i spletkariti protiv kubanskog naroda, koji brani svoje malo ostrvo pod blokadom od imperijalističkog monstruma!

21. decembar 2002.
Kejson daje intervju Kanalu 51 iz Majamija.
Ima jedan deo iz intervjua koji, iako je već objavljen, smatram da treba da ga uključim u ovu informaciju:
Novinar: - ... kao šef Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država u Havani, Vi putujete, sastajali ste se sa Kubancima u prolazu, sa disidentima na Kubi. Da li ste se sastali i sa liderima antikastrovskih organizacija u egzilu?

Džejms Kejson: Da, dva ili tri puta. Svaki put kada dođem u Majami, tražim da se sastanem i sastajem se sa svim grupama, sa Kubansko-američkom nacionalnom fondacijom, Odborom za slobodu Kube, nezavisnim grupama i sa svim grupama ovde, jer želim da objasnim ono što sam video na Kubi, da objasnim sve što se dešava i da saslušam njihova mišljenja o onome što mi činimo, da vidim da li ima nešto što možemo da uradimo, a to ne činimo.
To je jedan prijatan razgovor, a jedna od mojih poruka je da je važno što na Kubi postoji opozicija, izolovani su, kažnjavani, ali su uporni i veoma hrabri.
Važno je da se udruže, ujedine i usredsrede na ono što je najbitnije, na prava koja nemaju i na slobodu koju treba da imaju.

Zatim, ne treba stavljati u prvi plan personalizam, ideološke razlike; važno je da opozicija mora da dobije u prostoru jer će doći vreme tranzicije.
Sada postoji tranzicija, ali jednog dana postojaće jedna nova Kuba, a oni moraju da imaju učešća prilikom formiranja i odlučivanja budućnosti Kube.
Znači, oni moraju da osvoje svoj prostor, i da počnu da analiziraju šta je to što treba drugačije uraditi da bi se Kuba promenila. Dakle, treba da se usredsrede na ono što je bitno, nikako na nebitno.

Novinar: - Na sastancima koje ste imali sa disidentima - ne znam da li želite da ulazite u detalje - ali... je l' ste videli da li su kojim slučajem disidenti skrenuli sa pravog puta? Koja je Vaša poruka za disidente? Pre nego što Vas zamolim, ako mi dozvolite, za poruku antikastrovskim grupama u Majamiju... Koja je Vaša poruka disidentima na Kubi, šta biste im rekli, u skladu sa onim što ste videli?

Džejms Kejson: Pre svega, budućnost Kube... Mi, Amerikanci nećemo određivati o budućnosti Kube, to će učiniti Kubanci, van Kube i na Kubi.
Po mom shvatanju, oni treba to da urade.
Moj savet je da treba da daju akcenat na ono što je suštinsko. Koji su značajni faktori? Da se ne dele, da se udruže i pokušaju da sklope ili postignu dogovor oko deset tačaka, na primer, oko onih gde su svi saglasni, a ne da govore o onima oko kojih se ne slažu; jer u demokratiji svuda postoje razlike, aktivnosti, treba istaći da je ovo vojna diktatura gde, ako se ljudi ne udruže, biće male šanse za napredak.
Znači, neka se koncentrišu na suštinsko i pronađu zajednička gledišta, a ne različita.
Novinar: - Jedan od Vaših prioriteta je i pomaganje disidenata na Kubi. Kako nameravate da pomognete Kastrovoj opoziciji?

Džejms Kejson: Pa... kao što sam ranije rekao, pružajući im informacije, moralnu i duhovnu podršku, da znaju da nisu sami, da svet zna šta se dešava na Kubi. Jedna od potvrda je činjenica da su mnogi lideri primili evropske nagrade za ljudska prava, pa i iz drugih krajeva sveta, što znači da svet zna šta se događa na Kubi, a mi smo tamo da im prenesemo tu stvarnost i pomognemo u svemu što je moguće.
Ne dajemo, nije tačno ono što kaže Kastro da finansiramo opoziciju; opozicija je uporna zbog činjenice da je sistem propao i mi smo tamo da im pružimo podršku američkog naroda i ostalog demokratskog sveta u onome što rade, a to je zalaganje za osnovna ljudska prava, koje je Kuba potpisala u Deklaraciji o ljudskim pravima, u opštim deklaracijama, a nije ih ispunila za sve ove godine.

Pročitavši ove javne izjave gospodina Džejsona, stvarno bi bilo nepravedno potvrditi da vlada Sjedinjenih Država i šef Odeljenja za zastupanje interesa praktikuju da se mešaju u unutrašnje poslove Kube, ili da su "plemeniti rodoljubi" koji su se tamo okupili kontrarevolucionari na platnom spisku Sjedinjenih Država!

9. januar 2003.
Džejms Kejson je obavestio Ministarstvo inostranih poslova da će sa još četvoricom funkcionera Odeljenja SINA da otputuje u Pinar del Rio. Javljeno mu je da mu se ne odobrava put.
Znalo se da će se Kejson sastati sa više osoba. Tog istog dana, jedan službenik Odeljenja SINA poslao je devet kutija sa radio aparatima i literaturom za kontrarevolucionare sa te teritorije.

16. januar 2003.
Učestvuje u aktivnosti koja se održava u kući vođe Hektora Palasiosa Ruisa, povodom prezentacije jedne knjige sa izrazito kontrarevolucionarnim sadržajem, u okviru programa takozvanih "nezavisnih biblioteka"; podeljena je na sajmovima knjiga u Gvadalahari i Majamiju.

Od 19. do 25. januara 2003.
Džejms Kejson i Rikardo Sunjiga su za šest dana obišli provincije Las Tunas, Olgin, Granma, Santijago de Kuba i Gvantanamo, da bi obavili privatne posete i posvetili se materijalnom snabdevanju kontrarevolucionarnih disidentskih grupa, u funkciji jačanja i ujedinjenja takozvane opozicije i uspostavljanja kontakata sa verskim krugovima.
Jasne su Kejsonove izjave o postojanju plana zvanog "šest hiljada milja" koji se sastojao u periodičnim obilascima svih provincija, a usmereni ka podsticanju i podržavanju kontrarevolucionarnih disidentskih grupa, uz pomoć sredstava za njihov razvoj.
Kao u doba američke intervencije posle poslednjeg rata za nezavisnost protiv Španije, prokonzul imperije organizuje političku partiju.

29. januar 2003.
Izvršena je otmica feribota "Kabo Korientes" na Ostrvu Mladosti i prevezen je na američku teritoriju. Kubanske vlasti su dostavile diplomatsku notu, tražeći im da vrate četvoricu otmičara pomenutog plovila. Sjedinjene Države nisu odgovorile na kubansku notu gde se zahteva povratak otmičara koji su, inače, odmah oslobođeni.

6. februar 2003.
Otmica motornog čamca obalske straže, koji se uputio ka Sjedinjenim Državama. Do sada se ne zna da li su američke vlasti povele istragu protiv nekog od ove četvorice otmičara.
Ministarstvo inostranih poslova predalo je notu Odedeljenju SINA, zahtevajući vraćanje otmičara i negodujući zbog ove nove antikubanske akcije. Stejt Department nije odgovorio na pomenutu kubansku notu.

7. februar 2003.
U noćnim časovima, prijem u Kejsonovoj rezidenciji u čast jedne američke delegacije za kulturu. Među prisutnima nalazio se 21 član disidentskih grupa i pet diplomata Odeljenja SINA. Na ovom prijemu, Kejson utvrđuje praksu započetu krajem 2002. godine: uključivanje kontrarevolucionara u zvanične društvene aktivnosti Odeljenja, na koje je pozivao i kubanske stručnjake.

22. februar 2003.
Kejson je održao pres konferenciju jednoj grupi stranih novinara akreditovanih na Kubi, na kojoj je kritikovao našu zemlju i izjavio da se kubanske vlasti plaše uvoza knjiga i drugih materijala, pozivajući se na knjige Martina Lutera Kinga, Džona Stajnbeka i Gruča Marksa, koje su se nalazile u isporuci konfiskovanih knjiga od strane kubanskih vlasti, a koje je poslala vlada Vašingtona, izbegavajući da pomene evidentno kontrarevolucionarne i subverzivne naslove iz te iste isporuke.

Jedan telegraf agencije AP nosi naslov: "Džejms Kejson osuđuje konfiskaciju knjiga poslatih od SAD". U nekim njegovim delovima napisano je doslovce:
"Američkim diplomatama rečeno je da je "vlada čvrsto odlučila" da ne dozvoli ulazak knjiga na Kubu za njihovu distribuciju disidentskim grupama, pa čak ni nezavisnim bibliotekama na ostrvu", rekao je šef Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država na Kubi, Džejms Kejson.
"Rekli su da se ne radi o samim knjigama već o njihovim primaocima", rekao je Kejson grupi stranih novinara. Dodao je da je američka misija uvozila slične knjige i ranije.
"Reč je o strahu od gubitka političke kontrole, rekao je Kejson koji je u Havani već pet meseci".

24. februar 2003.
Džejms Kejson i još dva funkcionera iz Odeljenja učestvuju na konferenciji za štampu, održane u kući vođe Marte Beatris Roke, ništa manje nego povodom proslave godišnjica početka rata za nezavisnost i obaranja aviona terorističke mafijaške organizacije iz Majamija "Braća za spas".

Kejsona su intervjuisali dopisnici strane štampe. Osim što je odgovarao na pitanja, pročitao je jedan dokument i javno uputio uvredljive, izazivačke izjave otvoreno intervencionističkog tipa kubanskim vlastima, i pozvao ostale diplomatske misije u Havani da slede primer Odeljenja SINA.

Tog istog dana, pomenuta teroristička organizacija "Braća za spas" izvršila je nelegalni televizijski prenos ka našoj zemlji sa međunarodnog vazdušnog prostora. Iako su kubanske vlasti još pre 24. februara upozorile vladu Sjedinjenih Država o planovima iste, i jasno ustanovile da bi njegova realizacija predstavljala kršenje Uredbe o telekomunikacijama Međunarodnog saveza za telekomunikacije, američke vlasti nisu apsolutno ništa učinile da spreče pomenuti prenos.

28. februar 2003.
Poznato je da su američke nadležne vlasti za krivična dela, postupajući prema instrukcijama Ministarstva pravde Sjedinjenih Američkih Država, uspostavile režim kojim se krše ljudska prava naših pet heroja, time što ih je zatočila u ćelije.
Ovo je stvarno bilo previše.

6. mart 2003.
U okviru mog govora, na završetku sastanka Narodne skupštine narodne vlasti, dao sam izjave kojima sam odgovorio na drski intervju šefa Odeljenja za zastupanje interesa, koji je dao na sastanku kontrarevolucionara 24. februara.
Skrećem vam pažnju da nisam hteo da dajem ove izjave ranije, baš u vreme našeg vatrenog poleta za prevazilaženje teškoća i sprovođenje naših revolucionarnih programa, nisam znao detaljno do koje mere može da ide bahatost, drskost i smelost izaslanika Oto Rajha.

Rekao sam između ostalog:
Dana 24. februara, baš na dan sećanja na početak poslednjeg rata za nezavisnost (na Martijev poziv), jedan gospodin po imenu Džejms Kejson, šef Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država na Kubi, sastao se u jednom stanu u Havani sa grupom kontrarevolucionara, plaćenika vlade SAD, ni manje ni više nego da proslave "Grito de Baire" (Poklič u Bajreu), patriotski i sveti dan za naš narod.
Ostale diplomate su primile poziv, ali jedino je ova "ugledna" osoba prisustvovala tom činu.

Štaviše, ovaj događaj se nije sveo samo na njegovo diskretno prisustvo.
Kada ga je jedan novinar pitao da li njegovo prisustvo znači da on potvrđuje optužbu kubanske vlade, Kejson je odgovorio: "Ne, jer smatram da su pozvali ceo diplomatski kor, a mi kao zemlja uvek podržavamo demokratiju i ljude koji se bore za bolji život. Ja sam ovde kao gost".

"Ne bojim se", odgovorio je otvoreno na drugo pitanje izvestača o tome da li bi se moglo shvatiti njegovo prisustvo u opozicionoj aktivnosti kao neprijateljski gest prema kubanskoj vladi, koja optužuje disidente da su subverzivne grupe.
Zatim je prosto i uvredljivo dodao na odličnom španskom: "Nažalost, kubanska vlada je ta koja se plaši, plaši se slobode svesti, slobode izražavanja, ljudskih prava.
Ova grupa dokazuje da ima Kubanaca koji se ne plaše. Oni znaju da je tranzicija ka demokratiji već otpočela. Želimo da znaju da nisu sami, da ih čitav svet podržava. Mi kao zemlja podržavamo demokratiju, ljude koji se bore za bolji život i pravdu".

U novinskom članku stoji: "Iako se strane diplomate obično sastaju sa disidentima, nije uobičajeno da se pojavljuju na javnim skupovima ili da medijima štampe izražavaju mišljenja o vladi".
Gospodin Kejson je završio je svoju izjavu potvrđujući: "Ja sam gost i proputovaću celu zemlju i posetiću sve ljude koji žele slobodu i pravdu".

Tom prilikom dodao sam:
Svaki građanin shvata da se radi o besramnoj provokaciji. Izgleda da on i oni, koji su mu naložili takvo bahato ponašanje uz diplomatski imunitet, zapravo otkrivaju strah. U suprotnom, izgleda tako čudno, da bi svako imao pravo da se zapita koliko pića se popilo na tom "patriotskom" skupu.

Pošto se Kuba zaista mnogo plaši, odlučiće na miru kakav će stav zauzeti prema ovom čudnom funkcioneru. Možda će mu brojni predstavnici američke Obaveštajne službe koji rade u Odeljenju za interese, objasniti da Kuba može sasvim mirno da se liši takvog biroa, gnezda kontrarevolucionara i komandnog mesta najgrubljih subverzivnih akcija protiv naše zemlje.

Švajcarski funkcioneri, koji su ih predstavljali dugo godina, obavili su izvanredan posao i nisu vršili špijunske aktivnosti, niti su organizovali subverzije.
Ako je to zaista ono što žele da postignu sa tako drskim izjavama, bolje je da se postide i da imaju hrabrosti da to i kažu. Jednog dana, nije važno kada, sam američki narod poslaće pravog ambasadora svoje zemlje "neustrašivog i besprekornog", kao što se nekad govorilo za španske vitezove.

7. mart 2003.
Stejt Department potvrđuje da su naših pet heroja prebačeni u specijalne ćelije (Rupe) i da će od tog časa Zatvorsko odeljenje primeniti nove procedure za konzularne posete.

10. mart 2003.
Ministarstvo inostranih poslova dostavlja diplomatsku notu br. 365 šefu Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država u kojoj energično odgovara na javne intervencionističke akcije i izjave od 24. februara, i saopštava se istoj, da će se po principu reciprociteta, zbog donetih mera protiv naših funkcionera u Vašingtonu i imajući u vidu subverzivno i ilegalno delovanje odeljenja SINA, po hitnom postupku izmeniti propisi o putovanjima van prostora slobodnog kretanja ove diplomatske misije, a režim obaveštavanja o putovanju menja se u zahtev za dobijanje dozvole za putovanje. Od ovog trenutka, da bi se izašlo iz Havane funkcioneri SINA treba da traže dozvolu i da sačekaju odgovor Ministarstva inostranih poslova.

11. mart 2003.
Stejt Department potvrđuje Odeljenju za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu primenu novih mera za obavljanje konzularnih poseta našoj petorici heroja. Međutim, oni su već ranije preuzeli sve nama poznate mere.

12. mart 2003.
Jedna grupa od 18 kontrarevolucionara primljena je u Kejsonovoj rezidenciji.
Ministarstvo inostranih poslova dostavlja diplomatsku notu br. 390 Odeljenju SINA, protestujući zbog pogoršanja zatvorskih uslova naših pet heroja, tražeći da se prekine sa neadekvatnim režimom kojem su podvrgnuti, da im se vrate sva prava i mogućnost bezuslovnog i direktnog kontakta sa svojim porodicama, advokatima i funkcionerima Odeljenja za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu.

13. mart 2003.
Stejt Department predaje diplomatsku notu Odeljenju za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu kao odgovor na našu od 10. marta, primenjujući režim dozvola za putovanja na naše funkcionere u toj prestonici.

Naše Odeljenje za zastupanje interesa dobija preko Stejt Departmenta zahtev od antikubanskih članova kongresa Kristofera Smita (Republikanac za Nju Džersi) i Franka Volfa (Republikanac za Virdžiniju) za putovanje u našu zemlju, sa namerom da se sastanu sa grupama "građanske opozicije" u našoj zemlji. Ova poseta imala je neskriveni provokativni karakter i uklopila se u eskalirajuće akcije Bušove administracije protiv naše zemlje. Dana 18, Stejt Department nam saopštava da se ovaj put neće realizovati.

14. mart 2003.
Opet se održava sastanak kontrarevolucionarnih vođa u rezidenciji šefa Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država u Havani (praktično su se održavali svakog drugog dana). Radilo se o kursu o etici za tobožnje kubanske novinare. To je najgore mesto na svetu za razgovor o etici. Prisustvovalo je više funkcionera ove misije. Za ovu kontrarevolucionarnu aktivnost bio je omogućen pristup stranoj štampi.

Kao što sam objasnio u mom govoru od 4. aprila povodom Specijalnog programa, sada ponavljam:

Svima je poznato da je gospodin Kejson, novi šef Odeljenja za zastupanje interesa, došao pripremljen da sprovodi provokacije svih vrsta na Kubi i da je nastojao da pretvori svoje diplomatsko sedište i sopstvenu rezidenciju u prostorije za organizovanje, obuku i rukovođenje plaćenika koji izdaju svoju zemlju služeći jednu stranu silu, ili krše druge zakone izvršavanjem dela koja prouzrokuju ozbiljne štete našoj zemlji, nastojeći da prođu potpuno nekažnjeno. Desetinama njih se već sudi u sudovima zaduženim za krivična dela protiv bezbednosti zemlje.

Šta sve nije uradila vlada Sjedinjenih Američkih Država u ime svoje bezbednosti, čak su poveli jedan svirep rat, da ne razmatramo dalje. Sa druge strane, mi moramo da pristanemo na to da prođu nekažnjeno oni koji izdaju zemlju, njihovi plaćenici koji su naneli velike štete u mnogim sferama. To su osobe koje dejstvuju protiv interesa naše otadžbine i protiv bezbednosti našeg naroda, u jednoj novoj i opasnoj etapi.
Greška, trebalo bi malo da se uvere kakav je ovo narod; koji mu je stepen znanja, kulture, organizacije, pripreme u borbi na svim poljima, ukoliko ova zemlja bude napadnuta. Započeo bi stogodišnji rat na Kubi; mi to ne želimo, ali smo primorani da ga predvidimo ili da ga vodimo, ukoliko nam ga nametnu.
Sudi im se u tribunalima za krivična dela protiv bezbednosti zemlje, što dovodi do besa njihove gazde.

17. mart 2003.
Poziva se u Ministarstvo inostranih poslova šef Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Američkih Država da bi mu se uručile dve protestne note:
1) zbog intervencionističkog, kontrarevolucionarnog stava i kršenja Bečke konvencije o diplomatskim odnosima iz 1961. gospodina Džejmsa Kejsona, šefa Odeljenja SINA,
2) Zbog ilegalnih televizijskih prenosa izvršenih 24. februara od strane terorista "Braća za spas", i zbog pasivnog stava američkih vlasti koje nisu ništa uradile da spreče ovo kršenje međunarodnih normi o televizijskim prenosima, uprkos kubanskom upozorenju.

17. i 18. mart 2003.
Održavaju se odvojeno Okrugli stolovi na kojima se razotkrivaju subverzivna i kontrarevolucionarna delovanja odeljenja SINA, a posebno Kejsonova.

18. mart 2003.
Rediguje se Zvanična nota o besramnim i ponovljenim provokacijama šefa odeljenja SINA koja je objavljena u Granmi 19. marta.
Privedena su 32 kontrarevolucionara zbog plaćeničkih aktivnosti u službi jedne strane sile. Odluka se donosi u noći 14. marta, čim se saznalo za sastanak plaćenika u Kejsonovoj rezidenciji, uprkos više puta ponovljenim upozorenjima od strane Kube, upućenih javno i diplomatskim putem, zahtevajući da se prekine sa nedopustivim mešanjem, i to tri dana pre nego što je gospodin Buš odlučio da uputi svoj ultimatum Iraku, 17. marta.

19. mart 2003.
Stejt Department obaveštava o zabrani nekoliko putovanja, predloženih od strane Odeljenja za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu, uključujući konzularne posete Herardu Ernandesu i Fernandu Gonsalesu.

Privedena su još 33 kontrarevolucionara zbog plaćeničkog delovanja u službi Sjedinjenih Američkih Država.

19:24 - Izvršena je otmica aviona tipa DC-3 Nacionalne kompanije avio službe koji je leteo iz Herone u Havanu. Na deset milja južno od aerodroma Bojeros, kada je sve bilo spremno za sletanje, kapetan aviona obavestio je Kontrolu vazdušnog saobraćaja u Bojerosu da ima problema političke prirode u letelici i da se upućuje u pravcu severa, i zatražio je da mu se daju kordinate za direktniju vazdušnu liniju jer je raspolagao sa malo goriva, zbog čega je usmeren prema Kajo Ueso.

U 19:30 Kontrola leta u Bojerosu obavestio je Kontrolu leta u Majamiju da su naoružani ljudi u avionu DC-3 promenili pravac letenja i usmerili ga ka Majamiju. Ovo je bilo vrlo neočekivano i čudno: Otmica putničkog aviona u punom letu. Od potpisivanja Migratornih sporazuma, koje je čak možda i bilo podstaknuto od mafije u Majamiju, prošlo je mnogo vremena otkako se nije desio sličan događaj. Nema načina da to saznamo. Oni drže kod sebe otmičare i saučesnike, kojima su dali boravak, a nas ne obaveštavaju apsolutno ni o čemu.

21:35 - Sjedinjene Američke Države počinju bombardovanje Bagdada i drugih gradova u Iraku - ovo se, u stvari, dešava dva sata i devet minuta posle otmice aviona.

20. mart 2003.
Poziva se šef Odeljenja SINA i predaje mu se Diplomatska nota u kojoj se zahteva vraćanje svih putnika i posade aviona, otmičara i same letelice. Slična nota poslata je u Vašington Stejt Departmentu.
Između 20. i 21. marta, kubanske vlasti održavaju kontakt sa Stejt Departmentom i Odeljenjem SINA i nastavljaju sa zahtevom vraćanja svih putnika i posade otetog aviona, otmičara i aviona.

Privedeno je još šest kontrarevolucionara, među njima četvorica najaktivnijih vođa u plaćeničkim akcijama u službi strane slile.

Iznose se u javnost dve Informativne note o otmici aviona DC-3, koje se objavljuju u Granmi 21. marta, radi informisanja stanovništva.

21. mart 2003.
Američke vlasti obaveštavaju Ministarstvo inostranih poslova i Odeljenje za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu da neće isporučiti šest otmičara kubanske letelice DC-3, da su ovi formalno optuženi za vazdušnu pirateriju i da je avion zaplenjen odlukom jednog američkog suda, kao odgovor na podneti zahtev jedne kontrarevolucionarke u Majamiju.
U to vreme, antikubanski kongresmen, Linkoln Dias-Balart, podelio je po američkom Parlamentu izveštaj koji je sastavila SINA, a procureo u štampu preko Stejt Departmenta, o navodnom kažnjavanju funkcionera njihove misije od strane kubanskih vlasti.

Uhapšen je još jedan kontrarevolucionar zbog plaćeničkih aktivnosti.
Iznosi se u javnost Informativna nota, objavljena u Granmi 22. marta, pod naslovom "Nova informacija o otetom avionu DC-3".

22. mart 2003.
Gostujem na televiziji u Specijalnom programu o otmici aviona DC-3 od 19. marta, i izjavljujem:
Zar sada neće da pričaju o terorizmu kada je u pitanju oteti DC-3? Naravno da ne žele da upotrebe reč terorizam, bolje reći piraterija, iako je veoma prosta reč, jer reći terorizam znači prihvatiti da se to radi protiv Kube iz Sjedinjenih Država, sada, u ovom trenutku u kojem se rasplamsava jedan užasan rat protiv jedne arapske nacije u kriznoj oblasti Srednjeg istoka, rat koji je uzdrmao ceo svet.
Ne mogu da kažu da će se suditi otmičarima zbog terorizma jer bi to značilo priznavanje istine. Zašto ovi tipovi odlaze? Zato što su potpuno sigurni da će proći nekažnjeno. Osim zbog bezbednosti i nekažnjenosti, zašto ovi tipovi odlaze? Zato što su tamo dočekuju kao heroji i služe kao sirovina za propagandu protiv Kube.
Odlaze jer postoji zakon već 37 godina koji se zove Zakon o tretmanu Kubanaca, zločinački zakon - kao što smo ga prozvali - koji je koštao života na hiljade ljudi i naneo bezbroj problema.

Odskora su počeli da silom uzimaju brodove, silom uzimaju avione, dok šetaju slobodno ulicama Majamija. Potpuna sigurnost u to da će proći nekažnjeno, povlastice i prednosti koje im nudi ovaj zakon predstavljaju moćan podstrek terorizmu.
Ko je kriv za to? Vlade Sjedinjenih Država su krive, više nego sami teroristi, jer imaju zakon koji se primenjuje samo na građane ove zemlje.

Stizali su ljudi čak iz Indije i Pakistana na Kubu jer su čuli za ovaj Zakon o tretmanu Kubanaca, misleći da i oni mogu da imaju koristi od njega. Prebijali su do smrti, i bili su spremni da ubiju zaposlene u turizmu kojima su oteli plovilo da bi se uputili u Sjedinjene Države. Do ovog trenutka ne znamo šta su uradili sa njima, da li je neko od njih kažnjen, da li su ih poslali na neku drugu stranu; ljudi koji su brutalno pretukli posadu, ostavljajući neke bez svesti, a nisu ih sve bacili u more samo zato što su im bili potrebni ljudi za upravljanje brodom do Floride. To dobro znaju američke vlasti.

Znaju i o pretnjama, pokušajima zastrašivanja, ratnim teorijama sadašnje administracije protiv Kube i da ovi otmičari znaju i veruju, kao što veruju i plaćenici, da će to zastrašiti naš narod. Misle da čine uslugu onima koji osmišljavaju i praktikuju takve teorije, kao što je ona o preventivnom i iznenadnom napadu. Neću da govorim o toj temi jer bih onda morao mnogo toga da kažem, a ne želim da se udaljim od glavne teme koja nas je i okupila u ovom specijalnom programu. Međutim, mora da bude jasno da našu zemlju ne može zastrašiti niko i ništa; jer to je zemlja koja se ne odriče borbe na bilo kom terenu i ume da se bori i bori se, prvenstveno idejama, veoma visokim moralom, koji prevazilazi bujicu kleveta, a kojima su želeli da sahrane njeno uzorno revolucionarno delo; ona zna šta radi i zna da je njen stav neokaljan, i ne samo neokaljan već i besprekoran, uzoran i sposoban da se odupre i pokaže svetu svoju političku sposobnost, svest i kulturu. Ne želim da upozoravam, ali neka neko ne pomisli da je ovo zemlja glupaka i idiota.

Da se vratimo na temu otetog aviona DC-3.
Gde se nalaze krivci? Treba da se zapitamo još jednom. I kog đavola nemaju čak nimalo stila da vrate taj avion?
U toj noti, o kojoj sam pričao i rekao da je bila konstruktivna, izrazio sam želju da vrate avion, izgledalo je da će tako i biti, ali vidimo da je ta zemlja nemoćna da spreči da oni tamo ostanu sa avionom. A kada je na Kubu stizalo na desetine i desetine otetih američkih aviona, nikada nijedan avion nije zadržan u našoj zemlji, samo onoliko koliko je potrebno da se opskrbi gorivom i odmah su se vraćali. Sa svim otetim licima ljubazno se postupalo, nisu im davane splačine u jedan ujutro; pružena im je pomoć u svakom smislu, kod svih vrsta problema, na stranu ono šta je sve učinjeno da ne dođe do nesreće - kao što je slučaj sa onim avionom koji sam prethodno pomenuo. Međutim, već je postala praksa da se svaki oteti kubanski avion konfiskuje, što predstavlja podsticaj za potencijalne otmičare i ludake.

I još nešto, kako jedna vlada može da kaže da ne može da vrati deo posade ovog otetog aviona i da nema drugog načina, osim ponižavajućeg i nepravednog, nego da ih tamo drže na silu? Oni su zaista oteti, odveli su ih teroristički banditi izlažući životnoj opasnosti žene, decu i ostale putnike. Ma da, moraju tamo da ostanu jer se tako prohtelo sudiji koji je, ni manje ni više, sa Floride.
Kako mogu da ignorišu ozbiljnost činjenice da su izvršili otmicu sa velikim noževima na vratu pilota?
Kako mogu da zaborave da je na isti način izvršena otmica putničkih aviona sa kojima su se zatim ustremili na Kule bliznakinje u Njujorku i na Pentagon, pa i pokušaj da nasrnu na Belu Kuću? Da li je to možda šala ili neka beznačajna stvar u zemlji koja je videla kako je izginulo na hiljade Amerikanaca. Metode su potpuno iste: otmice aviona sa noževima pod grlom pilota, a zatim ih usmeriti na cilj.

Ako postoji neka zemlja u svetu gde otmica sa nožem pod grlom pilota mora da izazove ogorčenje i užasavanje, to je upravo Amerika.
Dok sada, kada je isto delo počinjeno na Kubi, sa decom, ženama, penzionisanim licima trećeg doba, čestitim ljudima kao što su oni koji su ovde govorili, ti ljudi su zlostavljani, zatvarani i rade sa njima onako kako su nam ovde ispričali.

Kako je moguće objasniti da zadrže oteti avion i da im to bude izgovor za pružanje privilegija jednom broju odraslih lica - bilo ih je najmanje sedam - koji su na ovaj ili onaj način bili saučesnici u toj otmici, a da nisu bili ispitivani, dok sa druge strane, na granici sa Meksikom godišnje umire više od 500 ljudi jer se onemogućava siromašnim i očajnim ljudima da pređu granicu, gde bi posle primali platu deset ili petnaest puta veću, ili stotine onih koji umiru jer godinama žive ilegalno u Americi, pa moraju da odlaze i da se vraćaju da bi videli svoje porodice. Ovo se sve dešava pre 11. septembra. Sada najavljuju da imaju ne znam koliko novih uređaja, sa ne znam koliko izvanredne opreme, najsavremenije u svetu, kako bi se sprečilo da meksički imigranti pređu granicu i obeshrabrio svaki pokušaj, tamo, gde se gubi toliko života.

Mogli su čak i da nam vrate otmičare, da dobiju sve garancije, jer mi znamo da damo garanciju, i uvek kad je damo mi je i ispunimo. Mogli su bar da ih vrate, a ne utemeljiti presedan da se može oteti avion i da saučesnici ostanu tamo, i da se, bez izuzetka, svakom ko tamo odlazi, ponudi da ostane u zemlji.
Gde je tu poštenje? Gde je stid? Gde je moral onih koji primenjuju takvu politiku? To se zove podsticaj za otmice aviona.

I suviše su nam dobro poznate smicalice i trikovi koje koriste. Već počinje veliki skandal terorističke mafije u korist otmičara.

24. mart 2003.
Biro za kontrolu strane imovine američkog Državnog trezora izdaje nove propise kojima se pojačava američka blokada prema Kubi i usklađuje sa subverzivnim ciljevima antikubanske politike koju sprovodi Bušova administracija.

Uhapšen je još jedan kontrarevolucionar zbog plaćeničkih aktivnosti u službi strane sile.

25. mart 2003.
Uhapšen je još jedan kontrarevolucionar iz istog razloga.

26. mart 2003.
USAID najavljuje da će dodeliti sredstva od milion dolara Univerzitetu u Majamiju za projekat tranzicije za Kubu.

31. mart 2003.
Stejt Department objavio je izveštaj o ljudskim pravima u svetu koji sadrži jedan deo posvećen Kubi, u kome se daje prioritet lažnim optužbama protiv naše zemlje i izražava otvorena podrška unutrašnjoj kontrarevoluciji. Antikubanska kritika Stejt Departmenta imala je slične karakteristike kao one iz prethodnih godina.
Tog istog dana počinju da se osećaju posledice koje su se mogle predvideti, one koje sam osudio u Specijalnom programu od 22. marta, kao posledica postupanja sa otmičarima aviona DC-3 i privilegija datih saučesnicima, odobravajući im stalni boravak u Sjedinjenim Državama.
U 22:10, predsednik Civilnog vazduhoplovstva obaveštava da je kapetan aviona AN-24, na relaciji Ostrvo Mladosti - Havana, sa 46 putnika, prijavio da ima problema u avionu. Rekao je da nema goriva za dalji let i avion je sleteo na aerodrom "Hose Marti". Nalazio se na sredini piste. Otmičar sa granatom u ruci pretio je da će dići u vazduh avion ako mu ne daju gorivo za nastavak leta do Sjedinjenih Država.

22:45 - Dajem istrukcije šefovima Ministarstva unutrašnjih poslova i Civilnog vazduhoplovstva:
"Budite strpljivi. Ne donosite nikakve odluku, a da je ne konsultujete i razmotrite direktno sa nama. Tu odgovornost mora da preuzme vlada. Tako da čim to bude moguće, bićemo u kontaktu, jer moramo i da preduzmemo neke korake diplomatskim putem i da vidimo kako da to uradimo pošto je već noć.
"Čovek sa granatom predstavlja problem o kojem moramo ozbiljno da razmislimo. Mora se razgovarati sa njim, ako je to moguće".
"Pokušajte da razgovarate sa njim da biste dobili više podataka: Da li je on sam ili ih ima više. Te podatke moramo da znamo, zato što smo ovde obavešteni da se u avionu nalazi šestoro dece."
"Mi razmišljamo o tome da problem rešimo bez upotrebe sile".
Govorio sam im opširno i detaljno o tome šta treba da se uradi.

23:14 - Na moj predlog, Karlos Valensijaga zove telefonom šefa Odeljenja za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu i prenosi mu sledeće:
"Dagoberto, treba hitno da zoveš šefa Biroa za Kubu, Vitakera, i da ga obavestiš o sledećem: da je avion AN-24, sa 46 putnika, među njima šestoro dece, dok je leteo od Ostrva Mladosti do aerodroma Rančo Bojeros, otet od lica koje je, prema obaveštenju pilota, držalo ručnu granatu, zahtevajući da ga voze u Sjedinjene Države".

"Da pilot, pošto nije imao dovoljno goriva, nije imao ni drugog izbora nego da sleti na pistu Ranča Bojerosa, gde otmičar traži gorivo da bi nastavio let".
"Da se tog momenta otmičar nalazi na kraju aviona sa, kako izgleda, dve ručne granate".
"Da je to, bez sumnje, rezultat stava koji slede vlasti Sjedinjenih Američkih Država prema otetom avionu od 19. marta, pa čak i rezultat najave, o kojoj je štampa naveliko pisala, da će otmičari biti pušteni na slobodu pod kaucijom".

"Uputstva data kubanskim nadležnim vlastima koja se nalaze na aerodromu su, na prvom mestu, da se ne primenjuje sila, da se razgovara sa njim i pokuša da se ubedi da odustane. Koristiće se argument da je objavljena vest, o tome da su prethodni otmičari biti pušteni na slobodu pod kaucijom, lažna. Treba mu reći da su oni uhapšeni i optuženi za pirateriju, što predstavlja teško krivično delo.

"Da smo, pre svega, želeli da mu saopštimo činjenice, mere koje će se slediti, a savetujemo vam da razmislite da li je moguć neki drugi način kojim bi se njemu, odnosno otmičaru, dostavio stav Sjedinjenih Država prema toj vrsti dela i koje su kazne za to.

Ukratko: uspostaviti neki način saradnje da bi se rešio ovaj problem, ne samo zbog opasnosti koja sa sobom nosi putovanje pod tim uslovima, sa jednom ili dve granate u ruci, za koje ne znamo ni da li imaju osigurače".
"Drugo, zato što smatramo da bi bilo pogubno za američku vladu da ovaj drugi avion sleti tamo, dvanaest dana posle prve otmice".
"I treće, da bi ovi prethodni događaji mogli nesumnjivo da prošire talas događaja ove vrste, što ne odgovara ni Sjedinjenim Državama ni Kubi jer dovode u opasnost bezbednost prevoza putnika. Takve akcije nastoje da imitiraju neodgovorna i neuravnotežena lica. Molimo vas da razmotrite čak i mogućnost da neko od funkcionera iz Odeljenja za zastupanje interesa Sjedinjenih Država u Havani stupi u direktnu vezu sa otmičarem. To bi bilo zaista konstruktivno i korisno".

23:57 (po kubanskom vremenu). Dagoberto razgovara sa Vitakerom i prenosi sve kako mu je naznačeno. Vitaker mu postavlja nekoliko preciznih pitanja. Rekao je da će početi da zove i da će ga zvati za nekoliko minuta.

1. april 2003.
12:55 (po kubanskom vremenu) (11:55, vreme u Vašingtonu)
Vitaker, šef Biroa za Kubu pri Stejt Departmentu, zove Dagoberta, šefa Odeljenja za zastupanje interesa Kube u Vašingtonu, da bi mu rekao da je razgovarao sa svojim šefom i sa Kejsonom u Havani, da su voljni da sarađuju i pošalju poruku preko odgovarajućih kanala, da kažu da je ovo veoma težak zločin i da će, ukoliko dođu u Sjedinjene Države, biti uhapšeni i podvrgnuti veoma ozbiljnom suđenju.
Ovaj slučaj je tretiran uz zajednički dogovor i koordiniranim naporima obeju strana.

Kejson je otišao na aerodrom. On i Dausa, direktor Odeljenja za Severnu Ameriku pri Ministarstvu inostranih poslova, su po prvi put na dva sata bili saveznici, uzaludno pokušavajući da ubede otmičara.

Od četiri ujutru sve je ostalo u nadležnosti kubanskih vlasti, koje su neprekidno obaveštavale Odeljenje za zastupanje interesa Sjedinjenih Američkih Država na Kubi o razvoju događaja. Uspeli su da izdejstvuju oslobađanje 22 taoca kako bi se napunila dovoljna količina goriva za avion, potrebna da bi se sletelo u Alabamu ili Atlantu, a ne u ektremistički feud Floride.

U početku je izgledalo nemoguće tankirati toliko goriva jer je letelica bila prepuna ljudi. Kasnije se u tome uspelo kada je sišlo 22 taoca. Tako je i obavešteno Odeljenje za zastupanje interesa. Snabdevanje gorivom aviona AN-24 ne bi predstavljalo nikakav problem, da su nadležne vlasti Sjedinjenih Država postupile ozbiljno, kao što su obećale, i dozvolile povratak aviona, posade i preostalih putnika.

Izgleda da se o ovom slučaju raspravljalo u visokim krugovima.
U ponedeljak ujutro, pet sati se čekalo na Kejsonov odgovor, dok je on, sa svoje strane, čekao na odluku vlade. Kompromis koji smo postigli sa čovekom sa granatom, posle puštanja 22 taoca, bio je da se napuni avion gorivom i da poleti u 11 sati. Šeg Odeljenja SINA zatražio je još četrdeset minuta.

Dok smo čekali na odgovor, već smo znali da je avion imao dovoljno goriva za sletanje u drugu državu. Uspeli smo da produžimo poletanje za 55 minuta, skoro do 12 sati. Još nije bilo odgovora. Kada je konačno stigao, avion je već bio u vazduhu. Apsurdna i glupa odluka bila je da avion AN-24 sleti u Kajo Ueso. Tamo se priča ponavlja: brutalno zlostavljanje i ponižavanje putnika, povlastice za saučesnike, u svilenim rukavicama sa otmičarima, konfiskovan avion, zadržavanje posade. Bilo je odvratno!

Nadjačali su nas Oto Rajh i mafija sa Floride. Ne krivim zbog toga ni Vitakera, ni podređenog službenika Otoa Rajha. Kejson se pokazao razboritim i razumnim bar u tih 24 časa.

Vest da je oteti avion snabdeven gorivom da bi nastavio let, imala je koban efekat koji smo pokušavali da izbegnemo: zagarantovani talas nasilnih otmica letelica i plovnih objekata sa putnicima.

2. april 2003.
Nije prošlo ni 24 časa od prethodno pomenutog događaja, kad u zoru, u 1:40, Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveštava da su upravo saznali od njihovog Upravnog centra MUP-a da brodić "Baragva" isplovljava iz zaliva, da se ne zna tačno koliko ima putnika u njemu i da sve ukazuje na to da je otet.
Ministarstvo unutrašnjih poslova dalo je instrukcije da ga prate patrolnim čamcem 040 obalske straže i da se u to praćenje uključi jedan motorni čamac.
Oteti brod je plovio prema severu 6 čvorova na sat.

U tri ujutro otmičari javljaju preko radio stanice da se u brodu nalazi 50 lica, među njima šestoro do osmoro dece i pet ili šest stranaca, i da zahtevaju da im se odredi jedno plovilo za nastavak puta prema Sjedinjenim Državama. U suprotnom, počeće da bacaju taoce u more.

Ovo je prvi put da se zahteva nešto slično. Samo je falilo da otmu ponton, stave nož pod grlo nekolicini ljudi, zatraže da se upute prema Bojerosu i potraže avion kojim bi odleteli u Sjedinjene Države. Potpuno je jasno da je to jednostavno nezamislivo.

U 11:45 brodić "Baragua", konstruisan za plovidbu po nacionalnim vodama, ostao je bez goriva na 30 milja od obale, u moru jačine 4, uz veliku opasnost da se prevrne i izgine četrdesetoro ljudi, koliko ih je u stvari bilo na brodu, od njih 29 su uzeti kao taoci, uklučujući žene i decu.

U 14:32, jedinice obalske straže uspevaju da vežu pramac otetog plovila i tako izbegnu rizik od brodoloma, vukući ga u pravcu luke Marijel. Otmičari, koji su prihvatili operaciju spašavanja, nastavili su sa vrlo agresivnim ponašanjem i pretili da će ubiti taoce ukoliko im se ne nabavi gorivo kad uplove u luku. Stavljali su nekim ženama nož pod grlo svaki put kada bi nešto tražili. Samo četrdeset sati posle otmice, u saradnji sa onim taocima koji su se bacili u more, uspeli smo da spasemo nepovređene sve ostale. Nismo morali da se ukrcavamo na brod, što bi se primenilo kao krajnje sredstvo.

Nekoliko dana kasnije, 10. aprila, saznali smo preko Upravnog Centra Ministarstva unutrašnjih poslova Ostrva Mladosti da su, između 17:30 i 18:00 časova, pet lica nasilno i na prepad oteli pušku AK-M jednom vojniku Vojne službe koji je bio na straži u rezervnom skladištu Oružanih snaga, i automobilom se dali u bekstvo.

U ovaj plan umešano je osam lica.
Namera im je bila da se okupe u čekaonici aerodroma nekoliko trenutaka pre sletanja aviona, sačekaju da siđu 6 ili 10 putnika - što je jasno jer je njih bilo 8 - morali bi da sačekaju da jedan broj siđe, inače ne bi stali u avion - , tada bi tegovima razbili stakleni zid koji se nalazi preko puta piste, silom se ukrcali u avion i uzeli za taoce ostatak putnika kojih bi, smatra se, bilo više od 30.

Tog istog dana, agencija NOTIMEX saopštava da je jedan savezni sudija Sjedinjenih Država ratifikovao odluku jednog opštinskog suda na Floridi o oslobađanju pod kaucijom šest Kubanaca, optuženih za otmicu i skretanje kubanskog aviona DC-3 sa 31 putnikom u martu mesecu.

Za jedva dve nedelje izvršene su otmice dva aviona prepuna putnika, u punom letu; jedan avion sa kapacitetom od 100 ljudi koji je srećom vozio samo 40, mada su oni rekli 50; napad na vojnika, kome su na silu oduzeli automatsku pušku, i sa njom i tri hladna oružja oteli drugi putnički avion koji se spremao da sleti na aerodrom.

Objavljene vesti u štampi, da je neki sudija sa Floride pustio pod kaucijom na slobodu šest otmičara aviona DC-3, dovele su odmah do porasta aktivnosti potencijalnih emigranata koji su, zbog ranije počinjenih krivičnih dela i antidruštvenih karakteristika, skloni ilegalnim izlascima iz zemlje upotrebom ovih metoda.

Od 19. marta, kada je izvršena prva otmica DC-3, dokazano je 29 projekata i planova za nasilnu otmicu plovila i letelica, nešto što se dugi niz godina nije dešavalo.

Četrdeset i osam časova od otmice aviona AN-24, koji je dobio gorivo za nastavak puta, ispitana su istog dana dva nova plana; 3. aprila ispitana su dva; 5. aprila ispitana su četiri; 7. aprila ispitana su tri; 9. aprila ispitana su još tri; 10. aprila ispitana su dva.
Trebalo je saseći u korenu ovaj talas otmica jer su ovi događaji, počevši od napada na DC-3 19. marta, i navedeni podaci koji se odnose na prve dane aprila, pokazali da je talas bio u jeku razvoja.
Trebalo je bez oklevanja primeniti kazne na otmičare broda "Baragva", koje su odredili Sudovi, a ratifikovao Državni Savet.

Ova mera ne bi bila potpuna ukoliko ovde ne upozorim da se neće davati više goriva nijednom otetom kubanskom avionu i plovilu, potrebnog za nastavak puta u Sjedinjene Američke Države ili bilo koju drugu zemlju, a otmičari treba da znaju da će biti podvrgnuti prekim suđenjima pred odgovarajućim tribunalima, i da ne treba da očekuju milost od Državnog Saveta. Sada znaju u potpunosti sve što treba. To jeste okrutna mera, ali je nužna jer treba saseći u korenu takve vrste akcija.

Iskustvo pokazuje da kada počinioci shvate da nemaju izbora, uzdržavaju se da izvrše takve zločine. To se neosporno pokazalo septembra 1980. godine, kada su dva lica - na žalost, u ovom slučaju kubanskog porekla - uprkos pravovremeno datim upozorenjima, otela američki putnički avion i dovezli ga na Kubu. Smesta su vraćeni u Sjedinjene Države. Nikad više za 22 godine nije otet nijedan američki avion i upućen ka kubanskoj teritoriji, jer čak i ludaci i neuravnoteženi znaju da ćemo ih vratiti. Tako bi trebalo da postupa i vlada te zemlje, a ne da i dalje pruža podršku i ne kažnjava na svojoj teritoriji aktere takvih događaja koji nose u sebi toliko opasnosti; oni su braća blizanci zlikovačkog Zakona o tretmanu Kubanaca koji je koštao naš narod tolikih života.

Zna se da oni koji pokušavaju da ilegalno otputuju u SAD nisu među onima koji podnesu zahtev i dobiju vizu u okviru kvote Migratornih sporazuma, jer su to uglavnom mirni ljudi koji nisu krivično osuđivani za opšte delikte, stepena obrazovanja ne nižem od devetog razreda, ima mnogo tehničara , a koliko učitelja, profesora, lekara i stručnjaka Odeljenje SINA želi da vrbuje.

Oni što ilegalno izlaze iz zemlje jesu osobe koje nikad ne bi ni dobile vizu zbog nedostatka obrazovanja ili stručne spreme, kao i njihovih krivičnih i društvenih dela.
Oni izvrše selekciju jednog broja lica kojima će odobriti vize sa jedne dugačke liste koju su jednom napravili i hteli da je svake godine prave, ali rekli smo im ne; hteli su da imaju rudnik odakle bi vrbovali i vršili odliv mozgova, i tako lišili zemlju stručjaka koji su neophodni za njenu privredu. Tako da oni koji odlaze ilegalno, ne dobijaju tamo vize.
Ovi poslednji su najagresivniji i najopasniji. Njihov kapacitet je dovoljan da izazove širenje talasa napada, uz upotrebu hladnog ili vatrenog oružja, da uzmu taoce i ugroze mir i bezbednost našeg naroda.

Ono što je najopasnije kod zavere protiv Kube, od strane mafijaške grupe i ljudi koje su oni ubacili u krugove bliske Bušu, zakletom neprijatelju Migratornih sporazuma i bezvoljnog otvaranja prema prodaji prehrambenih proizvoda našoj zemlji, posle četiri decenije surove blokade, jeste cilj da se prekinu Migratorni sporazumi i podstakne masovna emigracija, čiji je glavni instrument apsurdni i zlikovački Zakon o tretmanu Kubanaca i čiji je potencijal sastavljen od bivših zatvorenika zbog opštih krivičnih prestupa i najgorih antidruštvenih elemenata koji još uvek postoje u našem društvu, a nestaće tek sa vaspitnim i socijalnim programima koji se danas sprovode na Kubi, bez presedana u istoriji sveta.

Zlokobna ideja sastoji se u tome da se izazove oružani sukob između Kube i SAD. Uzdaju se da će tako likvidirati Revoluciju, zaboravljajući ono na što je Maseo upozoravao, a što danas sve više dobija na snazi:
"Onaj ko pokuša da osvoji Kubu, pokupiće prah sa njenog tla natopljenog krvlju, ukoliko pre toga ne pogine u boju."

Više od 40 godina neprekidnih poraza trebalo bi da uveri svaku vladu Sjedinjenih Država u to da ni najsavremenije oružje ne bi moglo da slomi otpor našeg naroda, koji unapred zna koju taktiku i koje oblike borbe treba da upotrebi da bi obezvredio i potpuno uništio tehnološku nadmoćnost napadača.

Zemlja se ne osvaja oklopnim divizijama, hiljadama tenkova, helikoptera, bombarderima i lovcima, desetinama nosača aviona i krstarica i desetinama hiljada projektila. Pošto se zauzmu gradovi i celokupna teritorija - ovo treba uzeti u obzir kao osnovni princip - treba vladati milionima ljudi u gradovima i selima.

Ako misle da ove plaćeničke grupe iz Majamija u nečemu mogu da im posluže na Kubi, neka znaju da bi oni potrajali koliko deci lilihip.

A kada poginu sve glavne vođe, jer nijedan od njih nikada neće istaći belu zastavu, na desetine hiljada boraca zauzeće mesta svojih predvodnika, a iz generacije u generaciju narod Kube će se boriti protiv okupatorskih trupa.
To znači da kada bi naša zemlja bila okupirana, rat se tada ne bi završio, on bi tek počeo.

Nikada, ni u jednoj epohi, nijedna vojska u bilo kom delu sveta nije se borila protiv muškaraca i žena jednog naroda od stotinak hiljada profesionalnih revolucionara i miliona ljudi sa visokim stepenom znanja, kulture i svesti, koji zna da njihovo pravedno i humano delo, stvoreno pod blokadom od više decenija, neprijateljstvom i agresijama od strane najmoćnije ikad postojeće sile, bez premca je u istoriji.

Vlada Sjedinjenih Država, na primer, upravo je na Srednji istok ušla u avanturu osvajanja zemlje od 24 miliona stanovnika, okružene stotinama miliona ljudi koji se - polazeći od iste nacionalnosti, iste vere i kulture koju karakteriše ravnodušnost pred fizičkom smrću - pretvaraju u jednu zastrašujuću zajednicu čiji bi potencijal otpora i borbe trebalo da bude dovoljan da liši sna sadašnje poličke stratege velesile, na pragu nečega što bi moglo da se pretvori u mnogo veću tragediju od one u Vijetnamu.

Irački šiiti već traže povlačenje okupatora, povraćaj njihove nafte i islamsku državu.

Ne treba zaboraviti da je jedan pokret muslimanskih šiita u Iranu, velika bujica nenaoružanog naroda kojem nije bilo važno da li će izgubiti život, zbrisao je iranskog Šaha, najmoćnijeg i najbolje naoružanog žandara Sjedinjenih Država u tom delu sveta. Muslimanski suniti nisu ostali po strani. Nikada nije postojalo više razloga za njihovo ujedinjenje.

U nastavku izveštaja o onome što se dogodilo u našoj zemlji, moram da istaknem da je u grupi koja je napala putnički brod "Baragva" bilo jedanaest lica. Uzeli su za taoce 29 putnika, među njima četiri turistkinje - dve Francuskinje i dve Skandinavke. Njima su prvo zapretili da će ih ubiti, svesni toga koliku štetu bi ova akcija nanela privredi zemlje. To znači da nisu imali političke ciljeve, ali su znali gde mogu da izazovu najviše štete da bi postigli svoje ciljeve, preteći ubistvom, pre svega turistkinjama. Držali su jednu sa uperenim pištoljem koji je, osim toga, imao podignut oroz, bez osigurača.

Gnusna propaganda imperijalizma i njenih saveznika zasnivala se na tome da su osuđenici na smrt bili takozvani "disidenti", to jest oni koji su bili uhapšeni, procesuirani i osuđeni za krivično delo izdaje zemlje, dejstvujući kao plaćenici u službi jedne strane sile koja nas više od četrdeset godina drži pod blokadom i preti nam uništavanjem Revolucije, radeći sa Kubom ono što su upravo uradili sa Irakom.
Nijedan od njih nije čak ni osuđen na doživotnu robiju, kao što su to učinili u Majamiju sa kubanskim zatočenicima imperije, našom petoricom heroja, zbog toga što su se borili protiv terorističkih dela kojima je vlada Sjedinjenih Država preplavila našu zemlju dugi niz godina.
Svi učesnici ove tri pomenute otmice i pokušaja otmice trećeg putničkog aviona, bez izuzetka, prethodno su osuđivani zbog krivičnih dela.

Od trojice osuđenih na smrtnu kaznu - ne želim da pominjem imena, jednostavno da ne bih povredio njihove porodice - glavni vođa otmičara putničkog broda bio je umešan u 15 sudskih procesa ili krivičnih postupaka zbog krivičnih dela opšteg karaktera, u više navrata osuđivan je na zatvorsku kaznu, 28 puta je službeno opominjan zbog uznemiravanja turista, a 119 puta bio je privođen u policijske stanice iz različitih razloga.
Drugi otmičar bio je procesuiran pet puta zbog krivičnih prestupa opšteg karaktera, a osuđivan je za ukupno četiri.

Treći je bio umešan u sedam krivičnih postupaka, jedan od njih je vođen zbog napada hladnim oružjem na jednog građevinskog radnika - bio je šef jedne od mikrobrigada koje izvode građevinske radove - od čijih posledica ranjavanja je i umro.
Od ostalih pet osuđenih na visoke kazne, samo jedan od njih nije ranije krivično osuđivan.

Portparoli vlade SAD izražavaju svoju zabrinutost zbog masovnog egzodusa ilegalnih emigranata. Ne može biti licemernija takva zabrinutost kada, promišljeno, hladno i zlonamerno, teroristička mafija iz Majamija i njeni najznačajniji saveznici u visokim krugovima vlasti, kao što je Oto Rajh i Rodžer Noriega, podstiču bivše zatvorenike i opšte delinkvente na masovne otmice kubanskih letelica i plovnih objekata, uzimajući putnike i druge nevine ljude za taoce da bi se prebacili do Sjedinjenih Država, čime se ide na neizbežni masovni egzodus - kao što je bio slučaj sa događajima od 5. avgusta 1994 - da bi poslužio kao izgovor za vojnu agresiju na Kubu.

Revolucionarno rukovodstvo Kube potpuno je svesno političke cene mera koje su morali da usvoje. Neka niko ne misli da ovo nismo dobro razmotrili sa svih aspekata.
Već unapred za nas je bilo bolno što ćemo povrediti mnoge naše prijatelje i jedan veći broj ljudi u svetu čiju senzibilnost u odnosu na smrtnu kaznu, iz razloga religiozne, humane ili filozofske prirode, i te kako dobro poznajemo i u mnogim aspektima delimo.

Pre nekoliko nedelja jedan znameniti pisac želeo je da me intervjuiše i dotakao se mnogih tema, između ostalih i o smrtnoj kazni. Slobodan sam da upotrebim neke delove iz tog intervjua. Neću navesti ime sagovornika.

Pisac: - Komandante, u mnogim zemljama sveta ukida se smrtna kazna.
Sve zemlje Evropske Unije su je ukinule, pa se mnogi pitaju zašto na Kubi, gde postoji takav društveni napredak, još uvek se nije ukinula smrtna kazna.

Fidel: - Mislim da je to pitanje interesantno.
Zar smo dovodili u pitanje smrtnu kaznu kada smo postali revolucionari, kada smo se borili ili kada je pobedila Revolucija? Zar smo je dovodili u pitanje onih godina kada je došlo do invazije, prljavog rata, atentata i svega ostalog?
Ne, sigurno je nismo osporavali. Razmišljali smo o legalnim oblicima, postupcima i aspektima ove teme.
Šta se dogodilo? Politički pokreti su morali da se brane, i revolucije, kao i kontrarevolucije branile su se na ovaj ili onaj način. Za nas je bilo bitno da se branimo putem normi, legalnih postupaka i da izbegavamo nepravde, a iznad svega, da izbegavamo sve ono što bi bilo vansudski i vanzakonski, što izbegavamo i što smo izbegli po svaku cenu.

Nije da smo bili srećni što smo primenili smrtnu kaznu. Posmatrali smo s tog ugla kao da se radi o životu ili smrti.
Uglavnom, oni koji učestvuju u takvim raspravama polaze od realnog principa da je to bitka za život ili smrt.
Ako se revolucionari ne brane, njihov cilj je uništen i moraju to da plate svojim životima. (U ovom slučaju mogli bismo da govorimo o životima miliona ljudi u ovoj zemlji, izgubljenih u borbi ili kasnije ubijenih).
Nama je ta ideja bila jasna.

I tokom našeg razvoja to smo uvideli i naučili. Mnogi od onih koji su učestvovali u terorističkim akcijama nisu ni mislili da će oni srušiti Revoluciju.
Svi su živeli u ubeđenju da će Sjedinjene Američke Države i njene vojne snage biti te koje će srušiti Revoluciju. Kontrarevolucionari su bili ubeđeni da će njihov cilj pobediti, iz jednog ili drugog razloga, posebno u ovom slučaju, jer je borba usmerena protiv Sjedinjenih Država. Kod njih se radilo o dobijanju nekih zasluga; biti u zatvoru nije ih mnogo zabrinjavalo, niti obeshrabrivalo.

Čekali su da Amerikanci intervenišu i sruše Revoluciju. Kako smo mogli da ih zaustavimo? Ima mnogo plaćenika među kontrarevolucionarima, brane interese, a ne ideje.

Srećom, nismo morali da se borimo protiv fanatika za ideje i ciljeve. Imali smo tu privilegiju da se borimo protiv ljudi koji su uglavnom bili pokretani ambicijama materijalne, ekonomske i socijalne prirode. (Setite se onog džentlmena koji je položio zakletvu posle državnog udara 11. aprila u Venecueli, i koga zamalo nisu uhvatili sami ljudi iz Čavesove pratnje, koji su još uvek bili tamo jer su držali i dalje garnizon; mislili su da su oni mali olovni vojnici, a ne ljudska bića).

Od fanatika ne bismo mogli da se oslobodimo. Ja sigurno ne bih ostao živ od stotine planova za atentate koji su bili organizovani protiv mene.
Jednom, prilikom posete Čileu 1971 (na konferenciji za štampu), postavili su me ispred kamere kao što je ova (ali postavljena mnogo bliže) - snimala nas je - u njoj je bio mitraljez. Oni bi sigurno poginuli da su pucali iz tog oružja.
Međutim, kad je život u opasnosti oni ne pucaju.

Oni koji misle da čineći teroristička dela i ubijajući ljude, učitelje, žrtvujući živote seljaka i vojnika koji predstavljaju našu snagu, u nadi da će posle toga dobiti nagradu, strahovali su od smrti.
Zbog toga su najteži zločini kažnjavani smrtnom kaznom. Ovakvo mišljenje je preovladavalo. Vodila se i dobijala ta bitka, i zaista, iz kontrarevolucionarnih razloga, već dugi niz godina se ne primenjuje.
Poslednji plan za atentat bio je na onom sastanku u Panami, organizovan i pod rukovodstvom Posade Karilesa, aktera dizanja aviona u vazduh na Barbadosu.

Pisac: - Na zasedanju Iberoameričkog Samita?

Fidel Kastro: - Da, i uhapsili su ga.
Otkrili smo ga metodama upada, traženjem informacija, pa čak i tehničkim metodama. Isto tako, možemo,na primer, da saznamo odakle neko razgovara na mobilnom telefonu. Svako iole tehnički obrazovan to zna.
Sada se vodi borba zato što hoće da ga oslobode. Sve je to bilo plaćeno iz Sjedinjenih Država.

Pojavio se drugi tip delikta: Slali su mlade ljude iz Centralne Amerike - iz Gvatemale, Salvadora i dr. - da postavljaju bombe za pet hiljada dolara.
Nisu išli oni (odnosno, veliki bosovi i vođe), to su izvršavali plaćenici.
Niko od onih koji su bili osuđeni na smrtnu kaznu, nije pogubljen.

Pisac: Bili su osuđeni na smrtnu kaznu?

Fidel Kastro: Osuđeni su na smrtnu kaznu, ali nisu pogubljeni.
To ne znači odustajanje od primene kazne (to jest, pozivam se na zakon). Zakon nije prestao da postoji, zakon koji je ustanovljuje, jer vi ne znate kakva varvarstva mogu upotrebiti protiv Kube. Ako dignu u vazduh avion pun putnika, naš narod ne bio oprostio niti pomilovao počinioce.
Uopšte, stav ljudi po ovom pitanju obično je čvrst, mada vlada ne mora uvek da radi ono što narod traži. Zaista, poslednijh godina smrtna kazna nije primenjivana, ali se ne odustaje od nje. Ne smatram da živimo u takvom svetu da bismo tako nešto učinili
Ako počne da se primenjuje terorizam protiv naše zemlje, ako počine zločine i ubiju decu u nekoj školi, garantujem vam da bi pod tim uslovima bilo jako teško ne primeniti najstrože zakone, jer ja ne znam šta je i kako se može nazvati postavljanje bombi u nekoj školi u interesu jedne sile ili strane vlade.
Evropljani nisu pod blokadom, niti im svakodnevno postavljaju bombe.
Ne znam šta su uradili sa nekim grupama koje su imali, kao što su Crvene brigade.
Čuo sam neke priče o tome šta se dogodilo sa pojedinim članovima Crvenih brigada.
Isto tako sam čuo da su neki od njih pogubljeni u inostranstvu kao što je to, na primer, slučaj sa Baskijcima.

Pisac: - Mislite na GAL, na primer? Pošto u Španiji ne postoji smrtna kazna.
Fidel Kastro: - Nema smrtne kazne, ali se sad desilo ono što mi nikada nismo uradili, da nekog pogubimo, dok je u Evropi izvršeno na desetine smrtnih kazna.

Pisac: - Vansudski.
Fidel Kastro: - Napišite priču o vansudski pogubljenim članovima Crvenih brigada ili priču o vansudski pogubljenim članovim ETA -e, kada nema smrtne kazne. Ovde postoji ta kazna, ali nema vansudskih pogubljenja, ne postoji nijedan takav slučaj.

Pa vidite onda šta su prividi, a šta razlike, gde može da bude istina, a gde mogu da budu demagoške i licemerne teorije. Ima svega.
Mi garantujemo da ovde nikada neće biti vansudskog pogubljenja i da nikada neće biti mučenja. Možete to da pitate one koji su postavljali bombe, da li su mučeni da bi progovorili ili da li su batinjani. Naravno, oni nisu fanatici već plaćenici, odmah sve priznaju, dovoljno je samo da im pružite neoborive dokaze.

Sami su objasnili kako su doneli exploziv u jednom malom televizoru, plastični te i te boje, napravljen tako da psi ne mogu da ga nanjuše, specijalna vrsta eksploziva; eksploziv se nalazio u žicama; satni mehanizam pomoću kojeg tempiraju spravu kad će da eksplodira, ako hoće posle pet minuta ili posle 99 sati. Veoma je sofisticiran.

Ovaj je želeo da postigne olimpijski rekord, pet bombi koje bi eksplodirale skoro u isto vreme; dotle je u Majamiju Fondacija izjavljivala da su ljudi iz vojne Kontraobaveštajne službe i Državnog saveta bili nezadovoljni, što je po njima bilo ispravno i legitimno. O tome se puno pisalo.

Mladić iz Salvadora je veoma dobro i smireno sarađivao na otkrivanju metoda i tehnike koju je koristio Posada Kariles za sprovođenje terorističkih akcija na hotele (izazivajući smrt jednog mladića) , što je doprinelo da se razotkriju pravi počinioci i do danas prestanu takve akcije.
Zaista moram da kažem da je saradnja bila izvanredna.
Ovde ima drugova koji bi mogli da objasne do koje mere je on sarađivao još od prvog momenta, čak je i primao pozive, razgovarao, činio je sve što se od njega tražilo i to je radio smireno, došla mu je porodica u posetu.
Došlo je do takvog spleta okolnosti da su ljudi, koji su mesecima radili zajedno sa njim, bili veoma razočarani činjenicom da se nad njim izvrši smrtna kazna zbog počinjenog krivičnog dela. Zaista je tako i ja im dajem za pravo.
Još uvek ima ljudi koji pitaju: "Ali, kako?
On je pružio značajne usluge i pomogao da se uhapse ostali, jer smo došli do svih podataka kojima je raspolagao, a bilo ih je mnogo. Da, ali moram iskreno da kažem šta se dogodilo u ovom slučaju. Skoro svi su podjednako reagovali kada su saznali o načinu njegove saradnje.
U Centralnoj Americi ima na hiljade mladih ljudi kao što je on koji mogu biti iskorišćeni na isti način. Nekima su nudili (teroristička mafija iz Majamija) čak dve hiljade dolara po jednoj bombi, plus plaćeni put i troškovi boravka. Iskoristili su pogodnosti turizma.
U vezi sa opštim krivičnim delima, smrtna kazna se primenjivala do maja 2000. godine.

Pisac: - I od tada se ne primenjuje?
Fidel Kastro: - Od tada nije nijedna primenjena. (Ovo se odnosi na nekoliko nedelja pre ovih događaja).

Pisac: - Od pre tri godine?
Fidel Kastro: - To je neka vrsta, što bi se reklo, moratorija. Ipak, želim da istaknem sledeće: ona nije ukinuta. Postoje dva veoma teška nerešena slučaja ubistva, jedan od njih je slučaj ubistva četiri člana porodice (baba i deda, nastanjeni u Majamiju i njihova kćerka i unuk, kao i šofer vozila, nastanjeni u Vilja Klari, na autoputu, u povratku sa aerodroma gde su išli da ih dočekaju). Postoje dva takva teška slučaja koja još nisu rešena i stvaraju veoma ozbiljne probleme kod odlučivanja. Ne postoji kompromis oko definitivnog moratorija. (Ne može se jasnije reći).

Smrtna kazna se zaista ne primenjuje, ali se od nje nije odustalo. Objašnjavam ti jer ne želim nikoga da zavaravam.
Sada razmatramo to krivično delo i uzroke koji su doveli do njega. Izradili smo studije svih vrsta. Ima slučajeva tako užasnih zločina, da izgleda kao da su ih izvršili duševno poremećeni ljudi. Svako ko je studirao prava zna da postoji princip prema kojem duševno poremećeni čovek ne odgovara za svoje postupke.
U svetu je urađeno toliko studija u vezi sa mentalnim uzrocima koji mogu biti genetskog porekla ili privremeni i izazivaju agresivnost kod ljudi. Koji su to genetski ili prolazni faktori koji nepovoljno utiču na rad ljudskog mozga, da praktično pretvaraju te ljude u monstrume. Mi upravo te faktore proučavamo.

Smatram da je naša zemlja na putu da u budućnosti može biti u stanju da ukine smrtnu kaznu, polazeći od dubokog osećaja za pravdu i humanizam, a ne samo od filozofskih stanovišta."
U stvari, nigde u svetu nisu izvršena prava i temeljna istraživanja ljudskog uma i faktora koji dovode do zločina. Mislim da je Kuba prva zemlja koja sprovodi ovo istraživanje, bez mnogo priče a mnogo rada. Već od 30. ovog meseca genetičari će posetiti sva hendikepirana lica, pre svega mentalno zaostala lica.
Upravo otkrivamo veoma mnogo stvari. Nikada niko nije uradio ova istraživanja, i ne postoji niko ko bi to mogao danas da uradi i ko bi se tome posvetio.
Mi, "prekršioci ljudskih prava", smo ti koji ovo radimo; jer imamo narod, ljudski kapital, onoliki broj lekara koliko mi želimo, imamo sredstva i čeličnu volju, prisutnu od prvog dana borbe za zdravlje ljudi i borbe za ljudska bića.

Već sam rekao koliko života je spašeno u ovoj zemlji sa smanjenjem stope smrtnosti kod dece koja je danas najniža u ovom delu hemisfere, pa i u celom svetu, niža i od one u Sjedinjenim Državama, zemlji sa ogromnim raspoloživim sredstvima; koliko života svakodnevno spašavaju 3000 lekara koji, u okviru integralnih programa, rade u zemljama sa kojima sarađujemo bez ikakve novčane nadoknade.

Štaviše, danas svet ne može da napravi nijedan ozbiljan, pravi program protiv side u Africi, a da ne računa na ovu zemlju - "prekršioca ljudskih prava".

Možete zamisliti koliko licemerja ima u svemu tome, koliko treba raspravljati i razgovarati kako bi konačno prestale priče u vezi sa tim.

Mislim da kada se dublje analizira sve što sam naveo, dolazi se do zaključka da će uvek biti izolovanih ljudi, ne kao kazna, već iz striktne socijalne potrebe.

Felipe Gonsales, koji nas je ovih dana toliko napadao, bio je predsednik španske vlade kada je vansudski pogubljeno više desetina članova organizacije ETA. Reći da nije bio upoznat sa tim, dođe mu kao budalasto priznanje ili cinična izjava.
Asnar, sadašnji predsednik španske valde i saveznik supersile u masakru iračkog naroda, bio je taj koji je 13. aprila 1999. godine, u trenutku neizvesnosti od rata protiv Jugoslavije, na sastanku sa predsednikom Sjedinjenih Država savetovao ga je doslovce:
"Ako uđemo u rat, vodimo ga do kraja da bismo ga dobili, a ne pomalo. Ako treba da izdržimo mesec dana, tri meseca, učinimo to. Ne razumem zašto još uvek nismo bombardovali srpski radio i televiziju".
Nekoliko sati kasnije, NATO naređuje početak druge faze i povećava se intenzitet bombardovanja, broj i raznovrsnost ciljeva za uništenje.

Dana 14. aprila jedan konvoj albanskih izbeglica na Kosovu bio je meta vazdušnog napada u kojem je poginulo 85 ljudi, ne računajući ranjene.
Dve rafinerije i jedan beogradski stambeni kvart srušen je u Srbiji; snagama NATO-a pridružilo se još 300 aviona.

Na dan 16. aprila pojačana su bombardovanja na televizijske predajnike i mostove. Tog istog dana izvršen je najjači glavni napad u te dve nedelje.
U razmaku od subote popodne 17. aprila do nedelje ujutro 18. aprila, avioni NATO-a izvršili su 500 napada, bombardujući rafinerije, mostove, fabrike i druge civilne ciljeve tako da su, prema procenama NATO-a, ovo bila najaktivnija 24 časa u ovom ratu.

18. aprila napadnute su i srušene naftne rafinerije i hemijske fabrike u Beogradu i Novom Sadu, a uništen je i autoput koji spaja Beograd sa Podgoricom, glavnim gradom Crne Gore.
Poznato je da su dva dana pre, napadači počeli da koriste bombe GBU-27 poznate kao "seizmičke" koje, kad se ubace u armirani beton, proizvode jak potres i izazivaju rušenje zgrade i oštećenja na mnogim drugim zgradama u okolini.

19. aprila napadnuti su civilni objekti u Beogradu i Novom sadu, kao i gradovi Paracin, Kraljevo i Sremska Mitrovica. NATO priznaje da je do toga došlo njihovom greškom.

21. aprila NATO napada privatnu rezidenciju predsednika Jugoslavije, zgradu Socijalističke partije, tri televizijske stanice i dvadeset firmi poslovnog centra Ušće.

22. aprila dva projektila NATO-a ruše poslednji most na Dunavu i u Novom Sadu, prekidajući drumski i železnički saobraćaj, kao i osam radio stanica.
Zna se da su tada bolnice mogle da primaju samo hitne slučajeve, a u Beogradu, na desetine dece i mladih od dve do devetnaest godina bili su na ivici smrti zbog nedostatka potrebnih sredstava za dijalizu.

U zoru 23. aprila, u 2:20, potpuno je srušena glavna zgrada srpske televizije u centru Beograda. U napadu poginulo je 16 osoba, povređeno je 19, među njima brojni novinari, dok se zatrpani u ruševinama nalazilo još 20 ljudi.
NATO najavljuje da će u središtu napada biti komunikacije, radio i televizija.
Međunarodna amnestija, za koju znate već kakva je, u jednom izveštaju od 53 stranice, ocenila je kao ratni zločin ovaj napad na srpski radio i televiziju, jer se radilo o direktnom bombardovanju jednog civilnog objekta.
Bilo je prošlo samo deset dana od saveta gospodina Asnara na sastanku sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država.
Molim gospodina Asnara da kaže da li je ovo tačno ili nije. Ovde kod sebe imam jedan važan dokument. Dugačak je, ima 15 strana.

Primena smrtne kazne za otmičare na Kubi izazvala je mnogo više međunarodnog nerazumevanja nego hapšenje plaćenika na platnom spisku vlade Sjedinjenih Država, iz prethodno objašnjenih evidentnih razloga, kojima se pridružila i navala laži i dezinformacija mas medija imperije i njenih saveznika. Nažalost, ličnosti, koje naš narod poštuje, pojurile su da iznose mišljenja i osude bez poznavanja činjenica i stvarnosti koje treba uzeti u obzir.
Računali smo i predvideli ove rizike, i ne smatramo da treba da dele naše mišljenje.

U našoj zemlji ima mnogo časnih revolucionara koji se protive smrtnoj kazni, međutim, oni shvataju svetu dužnost borbe da se spreči da milioni Kubanaca budu streljani od onih koji nastoje da nametnu svetsku naci-fašističku tiraniju svim narodima na Zemlji.
Kada govorim o fašizmu, ne mislim na unutrašnji politički sistem Sjedinjenih Država. Moguće je lišiti američki narod mnogih prava, ili ograničiti im ista, ali niko tamo ne bi mogao da uspostavi fašistički režim.
Govorim o jednom svetskom fašističkom poretku koji je nametnuo SAD, zasnovanom na ogromnoj vojnoj moći te zemlje. Ovakvu kvalifikaciju ne pripisujem čak ni američkim vojnicima, koji su tradicionalno vaspitavani da strogo izvršavaju sve dobijene naredbe, kao stare rimske legije.

Ako je bilo holokausta jevrejskog naroda pre skoro 60 godina, danas pokušavamo da sprečimo holokaust desetine naroda kojima se preti napadima i čak istrebljenjima jer, kako se najavljuje, mogu biti upotrebljene sve vrste oružja za preventivni i iznenadni napad "u bilo kom mračnom kutku sveta".

Takozvani zapadni i hrišćanski svet mora da spozna ovu stvarnost pre nego što bude kasno, kao što izgleda da se događa sa džinovskim holokaustom do čega je dovelo siromaštvo, glad, nerazvijenost, nedostatak obrazovanja i zdravlja, neoliberalna globalizacija i sadašnji ekonomski i društveni poredak nametnut čovečanstvu, koji godišnje ubije na desetine miliona ljudi u zemljama Trećeg sveta.
Kubanski narod je ponosan na svoje intelektualce, umetnike, naučnike i na sve univerzitetske stručnjake koji su praktično jednoglasno podržali Deklaraciju Nacionalnog udruženja pisaca i umetnika Kube, pozivajući na formiranje jednog svetskog antifašističkog fronta.

Posebno smo ponosni i na naš narod zbog briljantne grupe intelektualaca i umetnika, sa priznatim ugledom u svetu, koji su lansirali "Poruku iz Havane za prijatelje koji su daleko".

Neizmeran broj intelektualaca, umetnika, naučnika i univerzitetskih stručnjaka iz cele zemlje izrazili su silnu želju da potpišu ovu već istorijsku i uzornu poruku. Oni žele da sadašnjim i budućim generacijama ostave dokaz svoje privrženosti. Na stotine hiljada ljudi potpisaće ovaj tekst gde hrabro osuđuju što je danas, više nego ikad, ugrožena naša mala zemlja od velesile koja nastoji da nametne fašističku diktaturu planetarnih razmera.

Naš narod, solidaran i duboko revolucionaran, ponosi se i našom petoricom heroja, zatočenicima imperije, koji dokazuju karakter našeg borbenog i herojskog naroda, a čega su svesne svetske gazde, Hans Hertel - američki ambasador u Dominikanskoj Republici, poštovani brat gospodina predsednika Sjedinjenih Američkih Država sa Floride, koji nas upozoravaju da varvarski rat protiv iračkog naroda predstavlja poruku za Kubu. Onda je to, u svakom slučaju, fašistička poruka ne samo za Kubu već i za ceo svet.

Ovo isto znaju i takozvani "disidenti" koji danas žive od toga što sarađuju sa planovima vlade velesile koja želi da uništi Kubu, nametajući joj fašističku tiraniju planetarnih razmera, baš kao što se navodi u poruci prijateljima koji su daleko.
Danas se Kuba bori protiv giganta od sedam milja kojeg je Marti prvi otkrio i čiji koraci dosežu, ne samo do zemalja našeg američkog kontinenta, već i do svih delova naše planete.

Zahvaljujem svim hrabrim prijateljima Kube u svetu koji su znali da je brane u ovom slavnom trenutku! I dalje ćemo biti čestiti i dosledni, kao što smo i bili od 1959. do danas.
Nikada neće imati razloga da se postide zbog svoje plemenite podrške!
Do pobede zauvek!
Narodi će pobediti!