JAPANSKO PREDUZEĆE NIKON PONIZILO JEDNO KUBANSKO DETE

Odbilo je da mu preda foto aparat koji je dobilo kao nagradu na međunarodnom konkursu za životnu sredinu. Dnevnik “Huventud Rebelde” prenosi izjavu profesora tog deteta jednom japanskom novinaru iz agencije “Jijispress”.

Ana Auki “Jijispress”
12. 10.2006 g.

- Novinar Ana Auki.: Možete li opisati kako se to dogodilo?

- Na Međunarodni dan životne sredine, 5. juna 2006 g., obavljena je ceremonija predaje nagrada pobednicima XV Međunarodnog dečijeg konkursa o životnoj sredini, koji se smatra najznačajnijim te vrste u svetu. Svečanost je održana u Palati nacija u Alžiru, u prepodnevnim satima i bio je prisutan predsednik Alžira G. Abdelzaid Bouteflika, koji je osim što se slikao sa laureatima i njihovim pratiocima, učestvovao i u jednom delu ceremonije.

Po podne su najviši funkcioneri Programa UN za životnu sredinu (UNEP) podelili medalje svetskom pobedniku i regionalnim pobednicima (među kojima je i Kubanac Rajsel Sosa Rohas, za Latinsku Ameriku i Karibe) i druga tri deteta dobitnika specijalnih nagrada. U tom trenutku su bili prisutni predstavnici Bajera, Nikona (sa predsednikom na čelu) i Fondacije za svetski mir iz Japana, koji su osim medalje predali dobitnicima druge poklone: majice sa pobedničkim crtežom svakog dečaka ili devojčice, materijale za crtanje odličnog kvaliteta i digitalne foto aparate firme «Nikon» iz Japana.

Izuzev deteta sa Kube, svim ostalim devojčicama i dečacima je dat foto aparat, kao što se čini svake godine na toj vrsti ceremonije; međutim ni pre ni posle ceremonije nijedan od organizatora konkursa nam nije spontano prišao da nam kaže šta će se dogoditi; tek po završetku svečanosti, kada sam pregledao stvari koje su date Rajselu, video sam da nema foto aparata, već samo jedan koverat firme Nikon, bež boje, sa nekim veoma kvalitetnim materijalima za crtanje engleskih, japanskih i sličnih marki.

Ni u jednom trenutku se oko promene poklona za pobednike nisu konsultovali čak ni sa mnom, kao zakonitim zastupnikom deteta na ceremoniji dodeljivanja nagrada, niti sa ambasadorom Kube u Alžiru, G. Robertom Blankom, kao predstavnikom vlade moje zemlje, a skoro mogu da tvrdim da nije konsultovan ni regionalni direktor za Latinsku Ameriku i Karibe, g. Rikardo Sančez.

Nemoguće je da vam kažem tip foto aparata, jer ga nisam ni imao u rukama; videli smo ga samo kod ostalih dobitnika, a osim toga trenutak nije bio baš najpogodniji da bi se gubilo vreme oko detalja, ali jeste za traženje poštovanja dostojanstva ličnosti jednog deteta nedužnog za dela političke niskosti i međunarodnih intriga, nesumnjivo u dogovoru sa vladom SAD koja mora je da na neki direktan način učestvovala u ovom ružnom incidentu.

Uz pomoć prevodioca iz kubanske ambasade odmah smo se obratili alžirskim vlastima koje su se svih tih dana divno brinule o nama, a osim toga su u svakom trenutku pokazivale solidarnost i nastojale da se na zadovoljavajući način po dete reši ovaj tužni trenutak njegovog kratkog života, već nesrećnog pošto mora da se bori sa hemofilijom, naslednom i do danas neizlečivom bolešću.

Da bi ovaj put mogao da se ostvari, vlada moje zemlje mi je naravno, čineći ogromne napore, dala jednu dozu lekova čiji je trošak veći od 4.500 USD, mnogo više od nagrade koja je trebala da se primi u Alžiru i troškova boravka, i sve to besplatno, jer u mojoj zemlji još uvek smatramo da je su za jednu naciju najvažniji njeni ljudski resursi, a posebno dečaci i devojčice, koji će biti budući umetnici, naučnici, učitelji, itd., i koji će od ove zemlje napraviti još naprednije mesto.

Isto tako su i roditelji, pratioci i nagrađeni dečaci i devojčice odmah pokazali solidarnost; čak i majka američkog dečaka pobednika svog regiona, pobednika iz Evrope, iz Afrike, svih koji nisu razumeli kako je jedan čin koji je trebalo da bude čin ljubavi mogao da se pretvori u čin mržnje i tuge.

Naše dete nije terorista niti postavlja bombe bilo gde, kao što ih ne postavlja niko od sinova i kćeri koji žive i rade u mojoj zemlji za veličinu čovečanstva, donoseći zdravlje i dobrobit milionima ljudskih bića u ostatku sveta; naše dete još ne poznaje zlobu kojom ovaj svet obiluje – dobro, sad je jednim udarcem upoznalo jedan deo – jer od kada se rodilo imalo je oko sebe samo ljubav u školi, u bolnicama koje često posećuje i u svom kraju, gde se kreće bez straha od droge, ili od otmice radi uzimanja nekog organa, niti se plaši da će ga ubiti neki običan prestupnik. Ne plaši se ničega od toga jer u njegovoj zemlji ništa od toga nije uobičajeno, kao što je uobičajeno u SAD, čija vlada nije u stanju da kontroliše to zlo u sopstvenoj kući, a hoće da deli lekcije čitavom svetu, budući glavni pokretač terorizma, masovnih ubistava nevine dece i svog zla koje postoji na, uprkos tome, ovoj divnoj planeti.

U Palati nacija na kraju nismo dobili nikakav odgovor. Tako da smo uveče iz hotela stupili u vezu sa našim ambasadorom koji je odmah stigao i zahtevao da se sastane sa ljudima iz UNEPa zaduženim za svečanost u Alžiru, i u ima tog organa razgovarala je sa njim gđa. Sorba, rekavši da Kuba «zbog embarga» - mi Kubanci to zovemo svojim imenom BLOKADA – ne dozvoljava unos japanskog foto aparata.

Odgovorio sam joj da to nije tačno, da ja uvek ulazim i izlazim sa Kube sa mojom video kameru i fotoaparatom marke SONY, takođe japanske, i niko mi nikada nije rekao da sa njima ne mogu da uđem u moju zemlju. Tada su pozvali gospodina Idea Fudžiku, koji se svuda pojavljivao kao predstavnik firme Nikon u Alžiru, iako izgleda da pripada Fondaciji za svetski mir, kopokrovitelju Konkursa, koji je izjavio da «oni, zbog embarga, nisu mogli da daju foto aparat kubanskom detetu, jer sadrži komponente iz SAD».
I g. Ambasador i ja smo mu rekli da to znači ekstrateritorijalnu primenu zakona jedne države u drugoj, jer su SAD te koje drže blokadu Kube, a ne Japan, čime preduzeće Nikom postaje saučesnik tog dela samovolje kome je izložen narod moje zemlje više od 45 godina, a sada se kažnjava jedno nevino dete zbog nečega što nikada neće razumeti. G. Fudžika je na kraju pred nama obećao da će on lično od svog novca kupiti jedan digitalni foto aparat za dete i da će mu ga dostaviti preko Regionalne kancelarije UNEPa u Meksiku.

Možete li mi opisati kakva je bila reakcija Rajsela kada nije mogao da dobije foto aparat?

Imam samo jednu reč – NEMOĆ. Rekao mi je: «Profo, a moj foto aparat? Zašto sva deca imaju foto aparat, a meni ga nisu dali? Zar nije moja nagrada ista kao njihova? Zar nemam prava na foto aparat? Ja sam pokušao da mu objasnim šta se dešava, ali nije mogao da shvati, kao ni ja, jer su ga ponizili, morao je da plati skupu cenu zbog jedinog zločina što je dete sa Kube, kome izgleda nije moglo da se dopusti da bude srećno u svom trenutku slave, jer se jednostavno usudio da crta u vezi zaštite životne sredine.
Dečak je puno plakao u sobi, a ja sam plakao sa njim. Ne zbog tuge, već iz besa, jer je to bilo nešto neshvatljivo. Mislim da je UNEP trebao da predvidi takvu situaciju i da odmah nađe rešenje, koje bi podrazumevalo promenu proizvođača i da mu da foto aparat; materijali za crtanje koje su mu dali mogu možda biti najskuplji na svetu, ali to za njega nije mnogo značilo jer je video da se druga deca igraju novim foto aparatom, a on nije mogao da u foto aparatu sačuva svoje uspomene iz Alžira. Mislim da niko nije imao pravo da mu uskrati to zadovoljstvo koje se možda nikada neće ponoviti».

Ko je Rajselu objasnio situaciju?

Ja naravno, koji u tom trenutku nisam bio samo njegov profesor, već i njegov otac, čitava njegova porodica, njegov prijatelj, osoba kojoj je jedino mogao da veruje, jer ga nikada nije slagala i znao je da sam u stanju da se borim za njegova prava. Isto tako naš Ambasador u Alžiru je nastojao da mu objasni, ali on nikako nije shvatao zašto postoji zakon u SAD koji mu zabranjuje da ima foto aparat.

Šta vi mislite o stavu koji je firma zauzela?

Mislim da je žalostan u svakom pogledu. Nije moguće da jedno tako moćno i tako ugledno preduzeće, ponos Japana po nesumnjivom kvalitetu svojih proizvoda – čak i ja već dugo vremena imam jedan Nikonov fotoaparat FA odličnog kvaliteta - koje je osim toga jedan od zvaničnih pokrovitelja Svetskog konkursa UNEPa, može da se povinuje manipulacijama američke vlade protiv naroda Kube i da jedno nevino dete liši prava na osmeh, prava da bude ravnopravno sa ostalim dobitnicima. Firma Nikon je na taj način okrutno ponizila Rajsela, njegove snove i nadu da živi u jednom boljem i svetu koji je moguć, kao što svi želimo.

Želite li još nešto da kažete?

Želeo bih da kažem mnogo toga, ali ću reći samo da se atelje u kome je Rajsel ostvario svoje snove pojavio pre dve i po godine na mestu gde je bilo ogromno gradsko smetlište i da je otuda izašao ne samo crtež regionalnog dobitnika nagrade, već još pet drugih koji su dobili različite nagrade na istom konkursu...što nas čini zdravo ponosnim zbog saznanja da na bilo kom mestu, na bilo kom skromnom mestu mogu da se nađu talenti, samo ih treba otkriti na vreme i svakodnevno podsticati da ne izgube svoje urođene talente.

Za ovo kratko vreme atelje je dobio ukupno 189 nagrada i pohvala na međunarodnim, nacionalnim i konkursima na drugim nivoima, skoro uvek vezanim za temu životne sredine, prirode i čoveka, čemu posvećujemo svu našu energiju i čak se spremamo da stvorimo jednu opštinsku biblioteku specijalizovanu za tu temu.