Razmišljanja vrhovnog komandanta

ŠTA SMO NAUČILI NA VI HEMISFERSKOM SUSRETU U HAVANI

Marija Luisa Mendosa donela je na Susret u Havani impresivan dokumentarac o ručnom rezanju trske u Brazilu.

U prikazu koji je izložila, kao u prethodnom razmišljanju, uz odlomke i rečenice iz originala, suština onoga što je Marija iznela bilo je sledeće:

Znamo da je u većini ratova poslednjih decenija centralni faktor-kontrola energetskih izvora. Potrošnja energije garantovana je privilegovanim sektorima, kako u centralnim zemljama, tako i u onim perifernim, dok većina svetske populacije nema pristup osnovnim uslugama. Potrošnja energije po glavi stanovnika u SAD iznosi 13 000 Kw, dok je svetski prosek 2 429, a u Latinskoj Americi prosek je 1601Kw.

Privatni monopol energetskih izvora garantovan je klauzulama bilateralnih ili multilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini.

Uloga perifernih zemalja jeste proizvodnja jeftine energije za bogate centralne države, što predstavlja novi vid kolonizacije.

Neophodno je demistifikovati propagandu o pretpostavljenim prednostima agro goriva. U slučaju etanola, gajenje i prerada šećerne trske zagađuje zemljište i izvore pitke vode, jer se koristi velika količina hemijskih proizvoda.

Proces destilacije etanola proizvodi talog koji se zove kominjak. Na svaki litar proizvedenog etanola ostaje od 10 do 13 litara kominjaka. Jedan deo taloga se može upotrebiti kao đubrivo, ali najveći deo zagađuje reke i izvore podzemnih voda. Ako Brazil proizvodi 17 000 ili 18 000 litara etanola godišnje, to znači da se najmanje 170 000 miliona litara kominjaka taloži u regijama plantaža šećerne trske. Zamislite kolika je to šteta za okolinu.

Spaljivanje šećerne trske, koje se koristi kako bi se olakšala žetva, uništava veliki deo mikroorganizama tla, zagađuje vazduh i izaziva mnoge respiratorne bolesti.

Nacionalni institut za speciajlna istraživanja Brazila, proglašava skoro svake godine u Sao Paulu-koji predstavlja 60% brazilske proizvodnje etanola- vanredno stanje, jer spaljivanja dovode vlažnost vazduha na veoma nizak nivo, između 13% i 15%. Nemoguće je disati u tom periodu na području Sao Paula, gde se obavlja žetva trske.

Ekspanzija proizvodnje agro energije, kao što znamo, je od velikog značaja za preduzeća za genetski modifikovane organizme ili sorte sa dodacima drugih gena, kao što su Monsanto, Syngenta, Dupont, Bass i Bayer.

U brazilskom slučaju, preduzeće Votorantim razvija tehnologije za proizvodnju vrste trske obogaćena drugim genima, koja nije jestiva, a znamo i da mnoga preduzeća razvijaju ovaj isti tip tehnologija, a kako nema načina da se izbegne kontaminacija sorti obogaćenih drugim genima na poljima čistih kultura, ova praksa dovodi u opasnost proizvodnju hrane.

U vezi sa denacionalizacijom brazilske teritorije, velika preduzeća kupuju brazilske šećerane: Bunge, Novo Group, ADM, Dreyfus, kao i mega preduzeća kao što su George Soros i Bill Gates.

Kao posledica toga, znamo da ekspanzija proizvodnje etanola dovodi do proterivanja seljaka sa svoje zemlje i stvara situaciju zavisnosti onoga što nazivamo ekonomija šećerne trske, jer industrija šećerne trske ne stvara radna mesta, već ih ukida, jer kontroliše teritoriju. To znači da nema prostora za ostale proizvodne sektore.

U isto vreme, postoji propaganda o efikasnosti ove industrije. Znamo da se, s jedne strane, bazira na eksploataciji jeftinog i ropskog rada. Radnici su plaćeni prema količini posečene trske, a ne prema broju radnih sati.

U Sao Paulu, gde se nalazi najmodernija indusatrija-moderna pod znacima navoda , naravno- i najveći proizvođač u zemlji, cilj svakog radnika je da požnje 10-15 tona trske dnevno.

Jedan profesor sa Univerziteta u Kampinasu, Pedro Ramos, napravio je sledeću računicu: osamdesetih godina radnici su sekli oko 4 tone trske dnevno i zarađivali oko 5 dolara. Danas, da bi zaradili 3 dolara dnevno, treba da iseku 15 tomna trske.

Samo Ministrastvo rada Brazila napravilo je studiju u kojoj kaže da su ranije 100 m2 obuhvatali 10 tona; danas, sa genetski obogaćenom trskom, potrebno je iseći 300 kvadratnih metara da bi se dobilo 10 tona. Zatim, radnici treba da rade tri puta više da bi požnjeli 10 tona. Ovaj vid eksploatacije prouzrokuje ozbiljne zdravstvene probleme, pa čak i smrt radnika.

Jedna istražiteljka iz Ministrstva rada u Sao Paulu kaže da su šećer i etanol u Brazilu okupani krvlju, znojem i smrću. Ministarstvo rada u Sao Paulu je 2005. god. registrovalo 450 smrtnih slučajeva radnika iz drugih razloga, kao što su ubistva i saobraćajne nesreće-jer je transport do šećerana veoma nesiguran- kao i od posledica srčanih oboljenja i kancera.

Prema mišljenju Kristine Marije Gonsage, koja je obavila istraživanje, ova istraga Ministarstva rada pokazuje da je u poslednjih pet godina 1383 radnika umrlo samo u oblasti Sao Paula.

Ropski rad takođe se podrazumeva u ovom sektoru. Radnici su uglavnom migranti sa severoistoka ili iz Minas Geraisa, koji su dovedeni putem posrednika. Naravno, ugovor nije sklopljen direktno sa preduzećem, već preko posrednika, koje u Brazilu nazivamo «mačorima», koji biraju radnu snagu za šećerane.

Godine 2006. Ministarstvo finansija proverilo je 74 šećerane, samo u Sao Paulu, i sve su bile kažnjene.

Samo u martu 2007. god. tužioci Ministarstva rada spasili su 288 radnika iz ropske situacije u Sao Paulu.

Istog meseca, u oblasti Mato Grosso spašeno je 409 radnika u jednoj fabrici koja proizvodi etanol; među njima je bila grupa od 150 starosedelaca. U ovoj centralnoj oblasti države, Mato Grosso, karakteristično je iskorišćvanje starosedelaca za ropske poslove na šećernoj trsci.

Svake godine stotine radnika trpe slične uslove na plantažama šećerne trske. Kakvi su ti uslovi? Rade neprijavljeni, bez zaštitne opreme, bez vode i adekvatne ishrane, bez korišćenja kupatila i u privremenim stambenim objektima; osim toga, moraju da plaćaju stan, hranu, koja je veoma skupa, a takođe plaćaju alatke kao što su sekire ili čizme, i naravno, u slučaju povrede na radu, kojih ima bezbroj, ne dobijaju adekvatnu negu.

Za nasj e centralno pitanje eliminacija latifundija, jer ispod ove moderne slike postoji glavni problem, a to je latifundij u Brazilu, i naravno, u drugim latinoameričkim zemljama. Takođe je potrebna ozbiljna politika o proizvodnji hrane.

Zbog ovog bih želeo da prikažem dokumentarni film koji smo naparavili u oblasti Pernambuco sa radnicima, oblast gde se najviše proizvodi šećerna trska, tako da možete da vidite kakvi su zaista uslovi.

Ovaj dokumentarac uradili su Pastoralna komisija za zemljište u Brazilu i sindikati šumarskih radnika oblasti Pernambuco.

Tako zaključuje svoje učešće istaknuta brazilskafunkcionerka.

U nastavku ću prikazati mišljenja žetaoca trske, u filmskom materijalu, koji je poslala Maria Luisa. Kada se u dokumentarnom filmu ne pojavljuju imena osoba, naznačeno je da li se radi o muškarcu, ženi ili mladiću. Zbog dužine ih ne navodim sve.

Severno Francisco da Silva-Kada sam imao 8 godina, moj otac je prešao u šećeranu Hunko. I kad je došao, ja sam imao skoro 9 godina, moj otac je počeo da radi, i ja sam vezivao trsku sa njim. Radio sam 14-15 godina u šećerani Hunko.
Žena-Već 36 godina živim ovde, u ovoj šećerani. Ovde sam se udala i rodila 11 dece.

Muškarac-Godinama radim kao žetaoc trske, ne umem ni da brojim.

Muškarac-Počeo sam da radim sa 7 godina, i moj život se sastoji u žetvi i mučenju.

Mladić-Ovde sam rođen, imam 23 godine, od devete godine sečem trsku.

Žena-Radim ovde na Planta Salgado već 13 godina. Sejala sam trsku, đubrivo, čistila trsku, čupala travu.

Severina Conceicao-Znam da radim sve vrste poljskih radova: đubrenje, sađenje trske. Sve sam to radila sa ovolikim stomakom (misli na trudnoću), noseći korpu na boku i nastavila sam da radim.

Muškarac-Posao, svi poslovi su teški, ali žetva trske je najgori poso u Brazilu.

Edleusa- Dođem kući, perem sudove, sređujem kuću, bavim se kućnim poslovima. Sečem trsku, ponekad dođem kući i ne mogu ni sudove da operem, ruke su mi ranjave, pune žuljeva.

Adriano Silva-Problem je što je upravnik puno zahtevan na poslu. Ima dana kada čovek seče trsku i zarađuje, a ima dana kada ne zarađuje ništa. Nekad uspe a nekad ne.

Misael-Ovde je situacija pokvarena, upravnik želi da smanji težinu trske. Rekao je da ovo što mi ovde sečemo je ono što imamo i gotovo. Radimo kao robovi, razumeš? Nemoguće je na ovaj način!

Markos-Raditi na žetvi trske je ropski posao, veoma težak. Izlazimo u 3 sata ujutru, vraćamo se u 8 uveče. Dobro je samo za gazdu, jer svakog dana on zaradi sve više, a radnik gubi, smanjujući proizvodnju, i sve ostavlja gazdi.

Muškarac- Ponekad zaspimo bez kupanja, nema vode, kupamo se u nekom potočiću koji protiče tu ispod.

Mladić-Ovde nema drva za kuvanje, svako ko želi da jede, mora da izađe da nabavi drva.

Muškarac-Svako donosi ručak od kuće, jede tamo na suncu, tako životari kako ume.

Mladić-Ko puno radi, treba da se hrani dovoljno. Dok je vlasnik plantaže povlašćen, ima samo ono dobro i najbolje, mi ovde patimo.

Žena-Puno sam gladovala. Mnoge noći sam prespavala gladna, ponekad nisam imala ništa za jelo, ni za ćerku; nekada bih pronašla so, što je bilo najlakše naći.
Egidio Pereira-Čovek ima dvoje ili troje dece, i ako se ne čuva, umire od gladi, nema za život.

Ivete Kavalkante-Ovde nema plate, treba očistiti tonu trske za osam reala, zaradiš ono što možeš da posečeš: ako posečeš tonu, zaradiš 8 reala, nema fiksne plate.

Žena-Plata? Ne znam ništa o tome.

Rehinaldo Sousa-Nekada plaćaju u novcu. U ovo doba plaćaju novcem; sada, zimi plaćaju u bonovima.

Žena-Bon, čovek radi, zapišu sve na jedan papir, predaju ga nekoj osobi da može da kupuje na pijaci. Čovek ne vidi novac koji je zaradio.

Hose Luis-Upravnik radi sa ljudima šta hoće. Dešava se da ga pozovem da pomogne, on neće, tj. obavezuje čoveka de radi naporno. Na taj način čovek radi gratis za firmu.

Klovis da Silva-To će nas ubiti! Neko se pola dana muči, sekući trsku, misleći da će zaraditi neki novac, a kada on počne da meri, mi shvatimo da naš posao ne vredi ništa.

Natanael-Kamion za stoku ovde prevozi radnike, što je gore nego gazdinom konju; jer kad gazda smesti svog konja u kamion, on mu da vodu, piljevinu mu stavi na pod, stavi travu, jednu osobu da ga prati; a radnick-uđe, zatvori vrata i gotovo. Ponašaju se prema radnicima kao da su životinje. «Pro-Alcool» ne pomaže radnicima , samo pomaže dobavljačima trske, pomaže gazdama i sve više ih plaća; jer nama radnicima je fundamentalno da nam obezbede posao, ali ne stvaraju radna mesta.

Hose Loureno-Imaju svu moć, jer u Komori, državnoj ili federalnoj, imaju politiku koja predstavlja ove plantaže šećerne trske. Ima vlasnika koji su poslanici, ministri, rođaci vlasnika šećerana, koji gazdama i vlasnicima šećerana olakšavaju situaciju.

Muškarac-Izgleda da se borimo uzalud. Nemamo odmor, Božićni poklon, sve smo izgubili. Osim tiga, ne primamo ni četvrtinu plate, što je obavezno, a time kupimo odeću za Novu godinu i odelo za decu. Oni nam ništa od toga ne daju, vidimo da je situacija svakim danom sve teža.

Žena-Ja sam prijavljena radnica, i nikada nisam imala nikakva prava, ni lekarsku potvrdu. Kada ostanemo u drugom stanju, imamo pravo na lekarsku potvrdu, ali ja nisam imala to pravo, garanciju porodice; nisam imala ni Božićni poklon, uvek sam primala neku sitnicu, a posle ništa.

Muškarac-Ima već 12 godina kako nam ne plaća ni Božićni poklon ni odmor.

Muškarac-Ne smeš da se razboliš, radiš danonoćno na kamionu, na žetvi trske, od zore. Bio sam snažan, izgubio sam zdravlje.

Reinaldo- jednog dana na nogama sam imao neke papuče, kada sam sekirom udario da presečem trsku, udario sam u prst, isekao ga, završio posao i otišao kući.

Mldić-Nema čizama, radi se tako, mnogi rade bosi, nema uslova. Rekli su da će fabrika šećera da nam da čizme. Prošle nedelje se on posekao (pokazuje), zato što nije imao čizme.

Mladić-Bio sam bolestan tri dana, nisam primao platu, ništa mi nisu platili. Bio sam kod lekara, tražio sam opravdanje i nisu mi dali.

Mladić-Bio je jedan momak koji je došao iz šećerane «Makugi». Radio je, u sred posla mu je pozlilo, morao je da povraća. Naporno je veoma, sunce je jako, a ljudi nisu od čelika, ljudsko biće ne može da izdrži.

Valdemar-Mnoge bolesti donosi ovaj otrov koji koristimo (misli na herbicide). Izaziva razne bolesti-rak kože, kostiju, ulazi u krv i narušava zdravlje. Muka ti je, samo što ne padneš.

Muškarac-U periodu između žetvi gotovo da nema posla.

Muškarac-Posao koji ti gazda naredi da se uradi, mora da se uradi; Jer, znate, ako se ne uradi...Mi ne naređujemo; oni su ti koji naređuju. Ako ti daju zadatak, moraš da ga obaviš.

Muškarac-Ovde sam i čekam da jednog dana imam parčence zemlje da okončam svoj život tako na selu, da mogu da napunim svoj stomak i stomak moje dece i mojih unuka, koji žive sa mnom.

Zar ima još nešto?

Kraj dokumentalnog filma.

Niko nije zahvalniji od mene za ovo svedočanstvo i prikazivanje Marije Luise, koja upravo obrađujem, a koja me podsećaju na prve dane mog života, doba u kome su ljudska bića obično veoma aktivna.

Rođen sam na jednom latifundiju šećerne trske, okruženom sa severne, istočne i zapadne strane velikim prostranstvom zemlje, vlasništvo tri američke kompanije, koje su zajedno posedovale više od 250 hiljada hektara zemlje. Žetva je vršena ručno, dok je trska još zelena, nisu se koristili herbicidi, čak ni đubriva. Jedna plantaža mogla je da traje više od 15 godina. Radna snaga bila je tako jeftina, da su strane kompanije zarađivale puno novca.

Vlasnik poseda pod trskom, na kome sam rođen, bio je imigrant galicijskog porekla iz sirmašne seljačke porodice, praktično nepismen, koga su prvobitno doveli kao vojnika umesto jednog bogataša, koji je platio da bi izbegao vojnu službu, i na kraju rata su ga vratili u Galisiju. Vratio se na Kubu na svoj račun, kao i mnogi drugi Galisijci, koji su putovali u latinoameričke zemlje. Radio je kao nadničar u jednoj važnoj američkoj kompaniji -United Fruit Company. Imao je osobine organizatora, okupljao je veliki broj nadničara kao što je bio on sam, postao je preduzetnik i konačno je kupio zemlju u oblasti koja se na jugu graničila sa velikom američkom kompanijom sa nagomilanim porezom. Kubansko stanovništvo u istočnom delu, po sopstvenoj tradiciji, značajno se povećavalo i nedostajalo je zemlje; ali glavni teret u poljoprivredi na istoku, na početku prošlog veka, pao je na robove, oslobođene pre nekoliko godina ili na potomke starih robova, kao i na imigrante sa Haitija. Haićani nisu imali porodice. Živeli su sami u svojim bednim kućama od drveta i palminih dasaka, okupljeni u naseljima, sa samo dve- tri žene među njima. U vreme berbe šećerne trske organizovali su borbe petlova. Tako su haićani trošili svoju bednu zaradu, a ostatak su koristili za kupovinu hrane, koja je dolazila preko mnogobrojnih posrednika i bila je veoma skupa.

Vlasnik galicijskog porekla je živeo tamo, na ranču šećerne trske. Izlazio bi samo da obiđe plantaže i pričao sa svakim ko je to tražio ili želeo. Često je prihvatao molbe, više iz humanih razloga nego iz ekonomskih. Mogao je da donosi odluke.
Upravnici plantaža kompanije United Fruit Cpompany bili su pažljivo odabrani i dobro plaćeni Amerikanci. Bili su kao daleki bogovi, koje su izgladneli radnici pominjali s poštovanjem. Nikada nisu bili viđeni na žetvi, gde su radili njihovi podređeni. Vlasnici akcija velikih kompanija su živeli u SAD ili nekom drugom delu sveta. Troškovi plantaža bili su unapred određeni, i niko nije smeo da ih poveća ni za cent.

Poznajem veoma dobro porodicu jednog imigranta galicijskog porekla, koji se po drugi put oženio mladom seljankom, siromašnom kubankom, koja kao ni on nije mogla da pohađa školu. Bila je veoma samoprekorna i posvećena porodici i ekonomskim aktivnostima plantaže.

Oni koji u inostranstvu budu čitali ova razmišljanja putem interneta, iznenediće se kada saznaju da je taj vlasnik bio moj otac. Ja sam treće dete od ukupno sedmoro dece, koji smo se rodili u jednoj sobi u kući na selu, daleko od bilo koje bolnice, samo uz pomoć jedne seljanke koja je dušom i telom bila posvećena svojoj zemlji, i koja je samo imala praktična znanja. Čitava ta zemlja bila je predata narodu za Revoluciju.

Samo mi još ostaje da dodam da potpuno podržavamo dekret o nacionalizaciji patenta jednoj velikoj farmaceutskoj kompaniji u Brazilu za proizvodnju i prodaju leka protiv SIDE, «Efavirenz», bespravno preskupog, kao i mnogi drugi, kao i nedavno rešenje, zadovoljavajuće za obe strane, u sporu između Bolivije i rafinerija nafte.

Ponavljam da osećamo duboko poštovanje prema bratskom narodu Brazila.

Fidel Kastro Rus
14. maj 2007.god.
u 17:12