Razmišljanja vrhovnog komandanta

BUŠ SVE OČEKUJE OD JEDNOG BUBOTKA

To je bila reč koja mi je pala na pamet. Potražio sam je u rečniku i bila je tamo, onomatopejskog porekla i tragične konotacije: bubotak. Možda je nikad nisam upotrebio u životu.

Buš je apokaliptička osoba. Posmatram njegove oči, njegovo lice i njegovu opsesivnu brigu da simulira da su spontana razmišljanja sve ono što vidi na «nevidljivom platnu». Čuo sam da mu je nestalo glasa kada je odgovarao na kritike politike koju sprovodi u Iraku koje mu je uputio sopstveni otac. Izražava samo emocije, a uvek glumi racionalnost. Ipak zna vrednost svake rečenice i svake reči u javnosti kojoj se obraća.

Dramatično je da ono što očekuje da će se dogoditi američki narod košta mnogo života.

Nikada niko, u bilo kakvoj vrsti rata, ne može da se složi sa činjenicom da se žrtvuju nevini civili. Niko ne može da opravda napade nemačke avijacije na britanske gradove u Drugom svetskom ratu, niti hiljadu bombardera koji su najhladnokrvnije u čitavom sukobu sistematski razarali nemačke gradove, niti dve atomske bombe koje su u čisto terorističkoj akciji protiv starih, žena i dece, SAD bacile na Hirošimu i Nagasaki.

Buš je izrazio svoju mržnju prema siromašnom svetu kada je 1. juna 2002 g. u Vest Pointu, govorio o preventivnom i iznenadnom napadu na «60 ili više mračnih uglova sveta».

Ko će sada da poveruje da su hiljade komada nuklearnog oružja koje poseduju i rakete i sistemi preciznog i tačnog navođenja koje su razvili radi suzbijanja terorizma? Da li možda tome služe usavršene podmornice koje grade njihovi britanski saveznici, sposobne da obiđu zemlju bez izlaska na površinu i reprogramiraju svoje nuklearne rakete tokom leta? Ono što se nikad nisam mogao da zamislim je da će se jednog dana upotrebiti slična opravdanja. Tim oružjem imperijalizam teži da institucionalizuje svetsku tiraniju. Njime nišani druge velike nacije koje se pojavljuju ne kao vojni protivnici sposobni da nadmaše njihovu tehnologiju u oružju za masovno uništenje, nego kao ekonomske sile koje će biti rivali SAD, čiji je haotičan i rasipnički potrošački ekonomski i socijalni sistem apsolutno ranjiv.

Najgore u bubotku u koji sada Buš polaže svoje nade je ono što je prethodilo njegovim delovanju povodom 11. septembra, kada je, znajući za neposrednu opasnost od jednog krvavog udara na američki narod, i mogući da ga predvidi pa čak i izbegne, otišao na odmor sa celim administrativnim aparatom. Od dana kada je imenovan za Predsednika – zahvaljujući prevari koju su, kao u nekoj banana republici, sproveli njegovi prijatelji iz mafije iz Majamija - i pre nego što je preuzeo vlast, V. Buš je detaljno bio obavešten sa istim podatcima i istim putem kako ih prima Predsednik SAD, koji je tako naznačio. U tom trenutku je nedostajalo još 9 meseci do tragičnih događaja simbolizovanih u rušenju Kula bliznakinja.

Ako bi se opet dogodilo nešto slično sa bilo kakvim eksplozivnom ili nuklearnim materijalom, pošto već postoji obogaćeni uranijum u rinfuzi razbacan po svetu iz vremena hladnog rata, koja bi bila verovatna sudbina čovečanstva? Nastojim da se setim, analiziram trenutke njegovog hoda kroz milenijume i pitam se: da li su možda moje tačke gledišta subjektivne?

Baš juče se Buš hvalio da je dobio bitku protiv svojih protivnika u Kongresu. Ima 100 milijardi dolara, sav novac koji mu je potreban da bi, kao što želi, duplirao slanje američkih vojnika u Irak i nastavio ubijanje. Problemi u regionu se pogoršavaju.

Bilo kakvo mišljenje o poslednjim junačkim delima Predsednika SAD postaje zastarelo za nekoliko sati. Zar ni ovog malog moralnog bika američki narod ne može da uhvati za rogove?

Fidel Kastro Rus
25. mau 2007 g.