RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA
SAUČESNIČKO ĆUTANJE
Svet ne može sebi da dozvoli luksuz da drama NATOovog rata protiv Jugoslavije bude zaboravljena ćutanjem onih koji su bili važni akteri i saučesnici tog brutalnog genocida.
Na Klintonovom sastanku sa Asnarom u Beloj kući, 13. aprila 1999 g., gde je doneta odluka da se intenzivira bombardovanje i Asnaru palo na pamet da se napadne televizija, radio i druge tačke, što bi stajalo života brojne nedužne civile, bili su predsednik Klinton, Savetnik za nacionalnu bezbednost, Sendi Berger, Državni sekretar, Madlen Olbrajt i drugi bliski saradnici Predsednika, među kojima i onaj koji je od Bergera dobio naređenje da ne vodi zapisnik kada se govori o Kubi.
Možda će u izjavama za štampu ili u nekoj knjizi memoara, neki od njih posebno pisati o toj avanturu, ali ne u kontekstu stvarne opasnosti i prljavih ratova prema kojima SAD vode čovečanstvo. Postoje tajna dokumenta koja će biti objavljena kroz 200 godina kao istorijski legat nekog Predsednika, kada, kako smo krenuli, neće biti više ni javnosti ni čitalaca.
Od tada je prošlo manje od 10 godina.
U Evropi i na drugim stranama postoji mnogo saučesnika koji ćute.
Posle treće poruke Miloševiću, Kubu je posetio Ministar transporta Italije, koga sam primio 30. marta 1999 g. i sa kojim sam direktno dotakao pitanje rata protiv Jugoslavije.
U nastavku je ono što sam mu rekao, prema zabeleškama sa našeg razgovora u prisustvu osoblja moje kancelarije i onog iz Ministarstva spoljnih odnosa.
«Počeo sam pitajući ga zbog čega su napali Srbiju. Kako će naći rešenje. Da je po mom mišljenju to bila velika greška i da će ih odvesti u slepu ulicu, ako se Srbi odupru. Kakve potrebe je imala Evropa da rastura Jugoslaviju, koja je bila sprovela mnoge reforme i koja, striktno govoreći, posle okončanja Hladnog rata, nije mogla biti okvalifikovana kao komunistička država, i još manje kao neprijatelj Evrope? Da je Evropa, da bi zadovoljila zahtev nemačke vlade, pokrenula i podržala odvajanje Hrvatske, gde je u stvari, tokom II Svetskog rata nacistička Nemačka organizovale strašne grupe četnika koji su počinili bezbroj zločina i masakara protiv Srba i oslobodilačkog pokreta predvođenog Titom.
«Zbog ovog udovoljavanja i nedostatka političkog predviđanja, usred euforije u danima krize socijalističkog bloka i SSSRa, Evropa je rasturila Jugoslaviju, što je dovelo do krvavih epizoda, a posebno do dugog i krvavog rata u Bosni i najzad do sadašnjeg rata NATOa protiv Srbije, kao što je došlo i do odvajanja Makedonije, što je značilo amputaciju najvećeg dela Federativne Republike Jugoslavije. Tako su ostali samo Srbija, Crna Gora i Kosovo.
«Kao što je poznato, stanovništvo Kosova albanskog porekla tokom decenija nije prestajalo da raste dok nije postalo velika većina i da su za Titovog života, dosta pre smrti, mnoge srpske porodice napustile Kosovo u potrazi za sigurnošću, pred brojnim nasilnim delima koja su ekstremističke grupe sa Kosovo činile protiv njih. U to vreme je protiv Srba koji su živeli na Kosovu sprovođeno ono što se danas ocenjuje kao etničko čišćenje.
«Nepotrebno i krvavo razdvajanje Jugoslavije podstaklo je i razvilo latentne konflikte između većine albanskog porekla i srpske manjine sa Kosova, koji su u osnovi aktuelnog problema.
«Srpski narod čini osnovno jezgro onoga što je ostalo od bivše Jugoslavije. To je jedan borben i hrabar narod koji je bio izuzetno ponižen. Bio sam ubeđen da bi Srbija prihvatila jedno časno i mirno rešenje problema Kosova na osnovu široke autonomije.
«Umerene gripe sa Kosova, delujući pametno i konstruktivno, podržavale su to rešenje budući da je prisustvo velike većine stanovnika albanskog porekla činila mogućom nastanak, mirnim putem, jedne nezavisne države, pre ili kasnije. Evropa odlično zna da ekstremističke grupe sa Kosova nisu želele to rešenje; zahtevale su neposrednu nezavisnost u radi toga su želele intervenciju snaga NATOa.
«Nepravedno je prebaciti svu odgovornost na Srbiju. Srbije nije napala ni jednu suverenu zemlju. U suštini se usprotivila vojnom prisustvu stranih trupa na svojoj teritoriji. Tokom više meseci, posebno poslednjih nedelja, stalno su joj pretili. Od nje se tražila bezuslovna predaja. Nijedna zemlja se ne može tretirati na takav način, a još manje narod koji se u vreme okupirane Evrope sa najviše heroizma borio protiv nacista i ima veliko iskustvo u partizanskom ratovanju.
«Ako Srbi izdrže – a ubeđen sam da će izdržati – NATOu neće preostati druga alternativa osim genocida, ali genocida koji ne bi uspeo iz dva razloga:
«Prvo: ne bi mogli da poraze srpski narod ako primeni svo svoje iskustvo i svoju doktrinu iz partizanske borbe.
«Drugo: Javno mnjenje samih zemalja NATOa ne bi to dozvolilo.
«Ne radi se o oklopnim divizijama, nevidljivim bombarderima, Tomahavk i krstarećim raketama ili bilo kom drugom oružju koje se naziva inteligentnim. Morala bi se lansirati po jedna raketa ili bomba na svakog čoveka sposobnog da nosi pušku, bazuku ili mobilno protivvazdušno oružje. Sva sila NATOa u tom slučaju bi bila izlišna. Postoje ratovi galaksija i ratovi na zemlji. Uprkos svom tehnološkom napretku, pojedinačni borac bi imao glavnu ulogu u toj vrsti borbe.
«Osim Kosova, jedan još mnogo veći problem nastaje na štetu interesa Evrope i sveta. Rusija je strašno ponižena. NATO je napredovao već do granica onoga što je bio SSSR. Obećava da će uključiti druge države bivšeg socijalističkog bloka, pa čak i baltičke zemlje koje su bile deo Sovjetskog Saveza. Rusi imaju svo pravo da misle da se ne bi zaustavili do zidina Kremlja.
«Rusi su Sloveni, isto kao i Srbi i to osećanje je veoma snažno među tim narodima. Napadi na Srbiju predstavljaju za njih ogromno poniženje i izazvali su, više od bilo kog drugog događaja, duboka i opravdana osećanja nesigurnosti ne samo kod njih, nego i kod drugih zemalja, kao što su Indija i Kina, koje će logično nastojati da se priključe Rusiji radi garantovanja svoje bezbednosti. Ne verujem da Rusi neće učiniti sve što bude bilo potrebno da sačuvaju sposobnost odgovora kao jedinu garanciju pred onim što se događa.
«Ni Evropa, niti svet, sa svojim sadašnjim iscrpljujućim ekonomskim problemima neće dobiti apsolutno ništa takvim smerom događaja.
«Pre nekoliko dana, u zoru 26. marta, pošto se iznenada vraćao iz Kolumbije za SSSR, sleteo je na aerodrom u Havani, predsednik državne DUME, Ruske Federacije, Genadij Seljeznov. Na moju sopstvenu inicijativu dotakao samo ove probleme. Rekao sam mu da ne bi bilo nikakvog mogućeg vojnog rešenja, da bi bez sumnje svaki napor da se vojno pomogne Srbiji neizbežno vodio do opšteg rata, zbog čega su jedina sredstva kojima danas raspolažu za to, konvencionalna; da je bitka političkog, a ne vojnog karaktera.
«Sam Seljeznov je javno izvestio o ovoj tačci gledišta koju sam mu saopštio.
«Kako Evropa, tako i svet imaju dužnost da traže to rešenje koje je, iako teško i složeno, savršeno moguće. Da su, umesto što su se potpuno posvetili pretnjama Srbiji strašnim bombardovanjem, pritisli ekstremiste sa Kosova, moglo bi se naći to rešenje. Samo NATO može da zaustavi ekstremiste sa Kosova ako to učini iskreno i kategorično. Ne radi se o upotrebi oružja radi toga, već o tome da ih upozori na takav način da im ne ostane ni najmanja sumnja u to da ne računaju na njegovu podršku. Nesumnjivo je da bombe koje se od pre nedelju dana bacaju na Srbiju neće nikad doprineti tom naporu odvraćanja.
«S druge strane, smatram velikom greškom politike koju slede kako SAD, tako i Evrope, da drže Rusiju na ivici provalije na ekonomskom polju, nastojeći da joj nametnu nemoguće formule Međunarodnog monetarnog fonda.
«Zapad ne govori o 300 milijardi dolara koji su ukradeni u Rusiji i prebačeni u Portugal, Španiju, Francusku, Italiju, Austriju i druge zemlje. Petnaest puta više od bedne sume od 20 milijardi o kojima se već mesecima diskutuje kao zajmu MMFa. U toj nemilosrdnoj pljački ruskih bogatstava, Zapad nije oslobođen krivice zbog metoda i modela ekonomske politike koju je preporučio i nametnuo Rusiji.
«Interna eksplozija u Rusiji bi bila katastrofalna. Tome se dodaje već pomenuto napredovanje NATOa, projekat storniranja Sporazuma o strateškoj antiraketnoj zaštiti i sada neverovatno poniženje napadom koji su preduzele moćne snage NATOa protiv jedne male zemlje kao što je Srbija.
«Da sam bio protiv svih vrsta genocida ili ubijanja, odakle god da dolaze, i da sve nacionalnosti i vere treba da budu uvažavane, bez ikakvog izuzetka, uz poštovanje njihovog prava na život, kulturu i mir.
«Ako sam uzeo slobodu da ovo objasnim to je zato što mislim na dužnost da upozorim na ove opasnosti i potrebu da se one reše. Njihovo iznošenje apsolutno nikome ne šteti, a umesto toga može da bude korisno svima. Ponovio sam moje ubeđenje da će Srbi izdržati i da, iako ne bi bilo ni malo lako pregovarati sa jednom zemljom na koju je bačeno na hiljade bombi i čijoj je časti, dostojanstvu i privredi zadat težak udarac, po mom mišljenju je moguće jedno miroljubivo rešenje.
«NATOu praktično ne ostaje više vojnih ciljeva za udar, možda samo koncentrisane ili trupe u pokretu, a ništa na svetu nije lakše nego razbacati ih da bi se započela druga vrsta rata, bez mogućnosti da se unište vazdušnim udarima.
«Evropa zna da bi kopnena borba bila veoma skupa u ljudskim životima, a osim toga i beskorisna. Da ako Srbi primene sopstvenu koncepciju koju bi smo i mi promenili u našoj zemlji u slučaju invazije SAD, u čemu su već pokazali izuzetno iskustvo, rat koji je započeo NATO bi bio beskoristan i odbojan, predodređen na univerzalnu osudu genocida u samom srcu Evrope.»
Danas je jedan slavan patriotski dan, dan kada je Karlos Manuel de Sespedes započeo rat za nezavisnost protiv španske metropole.
Na njegovom primeru su se inspirisale kasnije generacije Kubanaca. Lekcija koju nam je dao je dužnost da se misli i bori protiv opasnosti koje danas ugrožavaju ljudsku vrstu.
Fidel Kastro Rus
10. oktobar 2007 g.
