Razmišljanja vrhovnog komandanta

IDEJE SE NE UBIJAJU

Pre nekoliko dana analizirajući troškove koje je podrazumevala izgradnja tri podmornice serije “Astute”, rekao sam da bi se sa tim novcem “moglo obrazovati 75 hiljada lekara i zbrinuti 150 miliona ljudi, uz pretpostavku da bi trošak obrazovanja jednog lekara predstavljao trećina onoga koliko to košta u SAD». Sada, sledeći istu računicu, pitam se koliko bi lekara moglo da diplomira sa 100 milijardi dolara, koliko za samo godinu dana padnu u ruke Bušu da bi u iračkim i američkim domovina posejao žalost za mrtvima. Odgovor: 999.990 lekara, koji bi mogli da zbrinu 2 milijarde ljudi koji danas ne dobijaju nikakvu zdravstvenu zaštitu.

Više od 600 hiljada ljudi je izgubilo život u Iraku, a više od 2 miliona je moralo da emigrira posle američke invazije.

U samim Sjedinjenim Državama oko 50 miliona ljudi nemaju zdravstveno osiguranje. Slepi zakon tržišta upravlja pružanjem ove vitalne usluge, a cene postaju nedostupne za mnoge ljude čak i u razvijenom zemljama. Privredi SAD medicinske usluge donose interni bruto proizvod, ali ne stvaraju svest onima koji ih pružaju, niti spokoj onima koji ih primaju.

Zemlje koje imaju manji razvoj i više bolesti raspolažu sa manje lekara: jedan na svakih 5 hiljada, 15 hiljada, 20 hiljada ili više stanovnika. Kada se pojave nove, seksualno prenosive bolesti, kao što je SIDA, koja je za jedva 20 godina lišila života milione ljudi, od koje pate desetine miliona, među njima mnoge majke i deca, a za koju već postoje lekovi koji ublažavaju bol, cena lekova po osobi može biti 5 hiljada, 10 hiljada ili čak 15 hiljada dolara svake godine. To su fantastične cifre za veliku većinu zemalja Trećeg sveta. Malo javnih bolnica se pretrpavaju bolesnicima, koji umiru u gomilama kao životinje pod bičem iznenadne epidemije.

Možda ta stvarnost, ako se o njoj razmišlja, pomaže većem razumevanju tragedije. Ne radi se o komercijalnoj reklami koja zahteva puno tehnologije i novca. Pridružite se gladi od koje pate stotine miliona ljudskih bića, dodajte na to ideju da se hrana pretvori u gorivo, potražite simbol i odgovor će biti Džordž V. Buš.

Kada ga je nedavno jedna važna ličnost upitala o njegovoj politici prema Kubi, njegov odgovor je bio: «Ja sam predsednik tvrde linije i samo čekam Kastrovu smrt». Nisu privilegija želje tako moćnog gospodina. Nisam ni prvi ni poslednji za koga je Buš naredio da ga liše života, ili koje namerava da nastavi da ubija pojedinačno ili masovno.

«Ideje se ne ubijaju», gromko je uzviknuo Sarija, jedan crni poručnik, vođa patrole Batistine vojske, koji nas je strpao u zatvor posle pokušaja zauzimanja kasarna Monkada, dok je nas troje spavalo u jednoj maloj pastirskoj kolibi, iscrpljeno naporima da probijemo obruč. Vojnici puni mržnje i adrenalina, nišanili su u mene, a da me još nisu bili identifikovali. «Ideje se ne ubijaju», i dalje je automatski ponavljao, već skoro tihim glasom, crni poručnik.

Te predivne reči posvećujem vama, gospodine V. Buš.

Fidel Kastro Rus

28. maj 2007 g.