Razmišljanja vrhovnog komandanta

DEBATA SE INTENZIVIRA

Atilio Boron, ugledni levičarski mislilac koji je do skora rukovodio Latinoameričkim savetom društvenih nauka (CLACSO), napisao je jedan članak za VI Hemisferski skup borbe protiv sporazuma o slobodnoj trgovini i za integraciju naroda, koji je nedavno završen u Havani, koji je bio ljubazan da mi pošalje uz jedno pismo.

Suština onoga što je napisao, a ja sintetizovao na osnovu doslovnih pasusa i rečenica iz njegovog članka, bila bi sledeća: Prekapitalistička društva su već znala za naftu koja se pojavila u površinskim naslagama i koristila su je za nekomercijalne svrhe, kao što je impregnaciju drvenih korita plovila ili tekstilnih proizvoda, ili za osvetljenje bakljama. Otuda i njeno primitivno ime: «kameno ulje».

Krajem XIX veka – posle otkrića velikih nalazišta u Pensilvaniji, SAD, i tehnološkog razvoja podstaknutog stvaranjem motora sa unutrašnjim sagorevanjem – nafta se pretvorila u energetsku paradigmu XX veka.

Energija je shvaćena kao još jedna roba. Kao što je upozoravao Marks, to se nije dogodilo zbog pokvarenosti ili neosetljivosti nekog pojedinog kapitaliste, već je posledica logike procesa akumulacije, koja teži neumornoj «merkantilizaciji» svih materijalnih i simboličnih komponenti društvenog života. Proces merkantilizacije nije se zaustavio na ljudima. Istovremeno se proširio na prirodu: zemlja i njeni proizvodi, reke i planine, prašume i šume bili su predmet neobuzdane pljačke. Hrana, na primer, nije pobegla od te paklene dinamike. Kapitalizam pretvara u robu sve što mu je na dohvat.

Hrana je pretvorena u energente da bi se olakšala iracionalnost jedne civilizacije koja, da bi održala svoje bogatstvo i privilegije malobrojnih, pribegava brutalnom napadu na životnu sredinu i ekološke uslove koji su omogućili pojavu života na Zemlji.

Pretvaranje hrane u energente predstavlja monstruozan čin.

Kapitalizam se sprema da sprovede masovnu eutanaziju siromašnih, a posebno siromašnih Juga, jer se tamo nalaze najveće rezerve biomase planete potrebne za proizvodnju biogoriva. Koliko god zvanični govori tvrdili da se ne radi o izboru između hrane, stvarnost pokazuje da je upravo to alternativa, a ne nešto drugo: ili će se zemljište nameniti proizvodnji hrane ili proizvodnji biogriva.

Glavna poduka koju pružaju podaci FAOa o temi poljoprivrednih površina i potrošnje đubriva su sledeći:
• Poljoprivredna površina po glavi u razvijenom kapitalizmu je skoro dvostruka od one koja postoji na nerazvijenoj periferiji: 1,36 hektara po osobi na Severu prema 0,67 na Jugu, što se objašnjava jednostavnom činjenicom da nerazvijena periferija raspolaže sa blizu 80% svetskog stanovništva.
• Brazil se nalazi malo iznad razvijenih zemalja po poljoprivrednom zemljištu po glavi. Očigledno je da će ta zemlja morati da odredi golema prostranstva svoje ogromne površine da bi mogla da ispuni zahteve nove energetske paradigme.
• Kina raspolaže sa 0,44 i Indija sa 0,18 hektara po osobi.
• Male antilske nacije, tradicionalno posvećene monokulturi šećerne trske, rečito pokazuju njene erozijske posledice, dajući kao primer izuzetnu potrošnju đubriva po hektaru potrebnu da bi se održala proizvodnja. Ako je na periferiji prosečna cifra 109 kg đubriva po hektaru (prema 84 u razvijenom kapitalizmu), na Barbadosu je 187,5, u Dominikani 600, na Gvadalupeu 1,016, na Santa Lusiji 1,325, a na Martiniku 1,609. Ko kaže đubrivo kaže intenzivna potrošnja nafte, tako da znamenita prednost agroenergetskih mera za smanjenje potrošnje nafte izgleda više kao iluzija nego kao stvarnost.

Ukupna poljoprivredna površina u Evropskoj Uniji jedva da stiže da pokrije 30% sadašnjih potreba za gorivom – bez budućih predvidljivo većih. U SAD bi, za zadovoljenje sadašnje potražnje za fosilnim gorivima, bilo potrebno da se proizvodnji agroenergenata nameni 121 % svih poljoprivrednih površine te zemlje.

Kao posledica, ponuda agrogoriva će morati da potiče sa Juga, sa siromašne i neokolonijalne periferije kapitalizma. Matematika ne laže: ni SAD ni EU nemaju raspoloživo zemljište za istovremeno održavanje povećanje proizvodnje hrane i ekspanziju u proizvodnji agroenergenata.

Ogoljavanje planete bi moglo da proširi (iako samo za neko vreme) površine pogodne za obradu. Ali to bi bilo samo za nekoliko decenija najviše. To zemljište bi se zatim pretvorilo u pustinju i situacija bi bila gora nego pre, još više zaoštravajući dilemu koja suprotstavlja proizvodnju hrane proizvodnji etanola ili biodizela.

Borba protiv gladi – a ima neke 2 milijarde ljudi u svetu koji pate od gladi - bila bi ozbiljno pogođena ekspanzijom površina zasejanih radi proizvodnje agroenergenata. Zemlje u kojima je glad univerzalni bič posvedočiće o brzom preuređenju poljoprivrede u pokušaju da se snabde nezasita potražnju za energentima koju traži jedna civilizacija postavljena na njihovoj iracionalnoj upotrebi. Rezultat ne može da bude drugi do poskupljenje hrane i, zbog toga, pogoršanje socijalne situacije u zemljama Juga.

Osim toga, svake godine se svetskom stanovništvu dodaje 6 miliona ljudi, i oni će, kao što je očigledno, tražiti hranu, koja će biti sve skuplja i biće van njihovog domašaja.

Lester Braun u «The Globalist Perspective» prognozirao je pre manje od godinu dana da bi automobili apsorbovali najveći deo povećanja svetske proizvodnje žita u 2006 g. Od 20 miliona tona sabranih sa onim postojećim u 2005 g., 14 miliona je namenjeno proizvodnji goriva, a samo 6 miliona tona za zadovoljenje potreba gladnih. Ovaj autor tvrdi da je svetski apetit za gorivom za automobile nezasit. Priprema se scenario u kome će neizbežno doći do frontalnog sudara između 800 miliona naprednih vlasnika automobila i potrošača hrane, zaključuje Braun.

Uništavajući uticaj poskupljenja hrane, do koga će neumoljivo doći u meri u kojoj zemlja bude mogla da bude korišćena za njenu proizvodnju ili za proizvodnju goriva, pokazao se u delu C. Forda Rangea i Bendžamina Senauera, dva istaknuta akademika sa Univerziteta iz Minesote, u članku objavljenom u izdanju na engleskom časopisa «Foreign Affairs», čiji naslov sve govori: «Način na koji bi biogoriva mogla da ubiju siromašne od iznemoglosti. Autori pokazuju da je u SAD povećanje industrije agrogoriva dovelo do povećanja ne samo cena kukuruza, uljnog semena i drugih žitarica, nego i cena kultura i proizvoda koji na prvi pogled nemaju veze. Korišćenje zemljišta za gajenje kukuruza koji bi zadovoljio prevelike potrebe za etanolom smanjuje površinu namenjenu drugim kulturama. Prerađivači hrane koji koriste kulture kao grašak i mladi kukuruz bili su primorani da plate više cene za održavanje sigurne isporuke, trošak koji će na duži rok preći na potrošače. Povećanje cena hrane pogađa i stočnu i živinarsku industriju. Veći troškovi su uzrokovali nagli pad prihoda, posebno u živinarskim i svinjarskim sektorima. Ako bi prihodi nastavili da se smanjuju, smanjila bi se i proizvodnja i povećale bi se cene piletine, ćuretine, svinjetine, mleka i jaja. Upozoravaju da bi se najrazorniji efekti povećanja cena hrane osetili posebno u zemljama Trećeg sveta.

Jedna studija belgijske Kancelarije za naučna pitanja pokazuje da biodizel uzrokuje više zdravstvenih i problema životne sredine jer stvara zagađenje koje se više raspršuje i oslobađa više zagađivača koji uništavaju ozonski omotač.

U vezi sa argumentima tobožnje benignosti agrogoriva, Viktor Bronštajn, profesor na Univerzitetu u Buenos Airesu, pokazao je da:
• Nije istina da bi biogoriva bila izvor obnovljive i nepresušne energije, budući da ključni faktor u rastu biljaka nije sunčeva svetlost već raspoloživost vode i odgovarajući uslovi tla. Da nije tako, da li bi mogli da se proizvode kukuruz ili šećerna trska u pustinji Sahare. Efekti proizvodnje biogoriva u velikoj razmeri bili bi razarajući.
• Nije tačno da ne zagađuju. Ako etanol proizvodi manju emisiju ugljenika, proces dobijanja zagađuje površinu i vodu nitratima, herbicidima, pesticidima i otpatcima, a vazduh aldehidima i alkoholima koji su kancerogrni. Tobožnje «zeleno i čisto» gorivo je prevara.

Predlog biogoriva je neostvarljiv, a osim toga etički i politički neprihvatljiv. Ali nje dovoljno odbaciti ga. Pozvani smo da primenimo jednu novu energetsku revoluciju, ali u službi naroda, a ne monopola i imperijalizma. To je možda danas najvažniji izazov, zaključuje Atilio Boron.

Kao što možete da vidite, sinteza je zauzela prostor. Treba prostora i vremena. Skoro jedna knjiga. Potvrđuje se da je vrhunsko delo koje je napisao čuveni pisac, Gabrijel Garsija Markes, «Sto godina samoće», tražilo od njega 50 listova za svaku stranicu poslatu u štampariju. Koliko bi vremena trebalo mom sirotom peru da opovrgne branitelje zlokobne ideje zbog materijalnih interesa, zbog neznanja,zbog indiferentnosti, ili ponekad zbog sve tri stvari, i da prenese čvrste i poštene argumente onih koji se bore za život vrste?

Ima veoma važnih mišljenja i gledišta koji su izneta na Hemisferskom skupu u Havani. Treba govoriti o onima koji su doneli stvarnu sliku o svetskom sečenju trske u dokumentarnom filmu koji kao da odražava Danteov pakao. Jedan rastući broj mišljenja iznosi se svakog dana u svim medijima u svim krajevima sveta, od institucija kao što su Ujedinjene Nacije, do nacionalnih i naučnih društava. Vidim da se jednostavno debata intenzivira. Činjenica da se diskutuje o toj temi je već značajan napredak.

Fidel Kastro Rus
9. maj 2007g.